Житије
Свети пророк Илија Тишвитјанин, један од највећих пророка Старог завета, деловао је у Израиљу у деветом веку пре Христа, за време владавине безбожног цара Ахава и његове жене Језавеље. Потицао је из Тишве у Галааду, а његово име значи „Јахве је мој Бог” — што је уједно и порука целокупног његовог пророчког позива.
У време када је Ахав увео култ финичанског бога Ваала у Израиљ, Илија је ступио пред цара и прорекао трогодишњу сушу као казну Божју за отпадништво народа. Скривао се потом крај потока Харих, где су га гаврани натприродним начином храниили, а затим је боравио код удовице у Сарепти Сидонској, којој је чудесно умножио уље и брашно и васкрсао мртвог сина.
Врхунац Илијиног пророчког деловања био је сукоб с пророцима Ваала на гори Кармел. Пред целим народом поставио је изазов: сваки бог нека пошаље огањ са неба на жртвеник. Четиристо педесет Ваалових пророка молило је узалуд, а када је Илија принео жртву и помолио се Богу Израиљевом, огањ Господњи сиђе и спали жртву, дрва, камење и воду у рову. Народ је пао ничице и исповедио: „Јахве је Бог!” Затим је Илија наредио да се Ваалови пророци похвате и погубе, а потом се помолио за кишу која је прекинула трогодишњу сушу.
Илија је показао и милостиво лице: утешио је пророчицу Елисавеју, два пута зазивао огањ на непријатеље (преносно — силом молитве), а после пута на Синај, сломљен и изнемогао, био је анђелом утешен и храњем. На Хориву (Синају) Бог му се није јавио у ветру ни потресу ни огњу, него у тихом шуму — да подсети да Божја сила није увек грмљавинска, него може бити и тиха и нежна.
Крај Илијиног земаљског пута био је јединствен у историји човечанства: пророк није доживео смрт, него је узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима, пред очима ученика Јелисеја који је наследио дуплу меру његовог духа. Овај узнесени пророк, заједно са Мојсијем, појављује се на Преображењу Христовом на Тавору, сведочећи Христово Божанство.
Хришћанско предање учи да ће се Илија појавити пред Другим Христовим доласком, као један од сведока који ће позвати народ на покајање.
Тропар (глас 4)
Као Ангел у телу и апостола угледни, пророка основ, други Претеча доласка Христовог, Илија славни, који си са висине послао благодат Јелисеју — болести тргао и губавце чистио, тебе све славимо.
Кондак (глас 2)
Пророче и видиоче великих дела Божјих, Илијо великоименити, који си зауставио облаке даждевне речју твојом, моли се за нас Једином Човекољупцу.
О слави
Илиндан се слави 2. августа по новом календару, усред летње врућине. Ово је један од ретких празника који у народу јасно носи печат природних појава — Свети Илија одувек је у српском и уопште словенском предању повезиван с грмљавином, муњама и кишом. Народ каже да грми када свети Илија јури ђавола својим огњеним колима, што је хришћанска прерадба сећања на пророка који је огањ небеским спуштао на жртвенике.
Илиндан је популарна крсна слава нарочито по селима и у крајевима где је земљорадња и сточарство била основа живота — сељаци су се молили Светом Илији за кишу у сушним годинама, и за заштиту летине од олуја и туче. Празник пада у средини лета, између првог и другог жњева, када су њиве празне али воцке још сазревају.
Славска трпеза за Илиндан може бити мрсна или посна зависно од календарских околности те године. Славски колач и жито су обавезни, а од посебних јела праве се летња јела — пуњена паприка, пасуљ, сарме, и свеж поврћни мезе. У неким крајевима се за Илиндан кољу овце или јагнчад као заветна жртва — такозвана „курбан” — што је стари обичај који се задржао у српским сеоским заједницама до данас.