Житије
Свети Апостол Андреј Првозвани рођен је у Витсаиди Галилејској, у породици рибара Јоне, као брат Симона Петра. Бавио се риболовом на Генисаретском језеру, али је његово срце горело за долазак Месије, те је напустио мрежу и придружио се ученицима светог Јована Претече на обалама Јордана. Када је Јован, угледавши Христа, изустио речи „Ево Јагњета Божјег, које узима на се грехе света”, Андреј је без оклевања пошао за Господом — и тако постао први апостол кога је Христос позвао за свог ученика. Отуда му је у Цркви придода титула „Првозвани”.
Андреј је одмах довео и свога брата Симона Христу, говорећи му: „Нађосмо Месију, који значи Христос.” Тако је преко Андреја и Петар дошао у круг апостола. Током Христове земаљске службе, Андреј је верно пратио Учитеља, слушао Његове поуке и био сведок Његовог распећа, васкрсења и вазнесења. После силаска Светога Духа на апостоле, извукао је коцком као област проповеди простор северног Црног мора — Византију, Скитију, области данашње Румуније, Украјине, јужне Русије, Грузије и Мале Азије.
Предање Цркве сведочи да је Андреј пропутовао готово несагледиве раздаљине: прошао је Понтом, Кападокијом, Битинијом, стигао до реке Дњепар, где је, по историјском предању Нестора Летописца, благословио брда на којима ће касније настати Кијев, пророкујући раст хришћанске вере међу словенским народима. У свом путовању основао је и Византијску катедру, поставивши за првог епископа свог ученика Стахија — због чега Цариград и Православље почитују Андреја као свога оснивача-апостола.
Апостолски пут завршио је у граду Патри, у Ахаји (Грчка), где је владар Егат наредио његово разапињање. Андреј је сам затражио да буде распет на крсту у облику слова X, сматрајући да није достојан страдати онако како је страдао Господ. Три дана је висио на крсту, проповедајући окупљеноме народу о Христу и блажено се упокојио око 70. године. Његове мошти су током векова више пута преношене; глава светог Андреја враћена је у Патру 1964. године, где се и данас чува.
Свети Андреј је небески заштитник Русије, Шкотске, Румуније и Грчке. Његов крст — Андрејев крст — уткан је у заставе и грбове ових народа као трајни знак апостолске вере.
Тропар (глас 4)
Апостола Христова првозванога и брата по телу Петрова, властодержја Андреја прозовимо: јер изван вере узбуде се ка њој нас приповестник јављаше, хотећи у свету, ми певам: лекара душа ти си; донео си Христа, заступнице за нас својим молитвама.
Кондак (глас 2)
Храброг Христовог именоваца похвалимо, првозваног апостола Андреја: јер брата свога привукав, к Христу Господу приводитељ његов јавио се је.
О слави
Андрејдан, слава посвећена Светом Апостолу Андреју Првозваном, слави се 13. децембра по новом (грегоријанском) календару, што одговара 30. новембру по старом (јулијанском). Пада усред Божићног поста, па је славски сто у потпуности посан.
Андрејдан је посебно популарна крсна слава у Војводини, Банату, Бачкој и Срему — крајевима где су Срби вековима чували предање да је управо апостол Андреј први просветио њихове претке у северним словенским областима. У многим банатским селима Андрејдан се назива и „Ђерђелез” или „Андрејине”, а домаћини који славе ову славу често су из породица које воде порекло из старих граничарских крајева Хабсбуршке монархије, где је веза са апостолским предањем била нарочито жива.
Традиционална јела на Андрејдан: славски колач и жито (кољиво) заузимају централно место на трпези. Пошто је дан у Божићном посту, сва јела су посна — посна сарма од киселог купуса, пасуљ пребранац, посна риба (често шаран или сом из Дунава и Тисе), кувани кромпир са луком и уљем, салате од киселог купуса, цвекле и рен, суво воће, ораси, медењаци и појница посних колача. Домаћин пали славску свећу, а свештеник благосиља колач и жито уз помен Светога Андреја, молећи му се за напредак дома, чување вере и благослов над децом.
У народном предању Војводине верује се да на Андрејдан „зима улази на сва врата” — од овога дана зима влада до Светога Саве, па породице које славе Андрејдан отварају зимско време поста и чекање Христа у Витлејемској пећини.