Житије
Света Преподобна Мати Параскева, у српском народу позната као Света Петка, рођена је средином 10. века у месту Епиват (данашња Селимпаша) на обали Мраморног мора између Силимврије и Цариграда. Потицала је из имућне и побожне породице у којој се много молило и чинило доброчинство. Њен рођени брат Јевтимије такође је кренуо путем светости и постао епископ мадитски (989–996. године).
Већ као девојчица осетила је дубоку љубав према Христу. Слушајући у храму речи Христове „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој”, одлучила је после смрти родитеља да сву своју имовину разда сиромасима. Напустила је родно место и отишла у Цариград, где се замонашила у Храму Свете Софије и добила монашко име Параскева. Потом се упутила у јорданску пустињу, где је провела много година у строгом аскетском подвигу — посту, молитви, сузама и бдењима — све до дубоке старости.
Када јој се у сну јавио анђео Божји и наложио јој да напусти пустињу и врати се у завичај, послушно се упутила ка Епивату. После повратка поживела је још две године и упокојила се у Христу у суседној Каликратији, крајем 10. или почетком 11. века. Сахрањена је посебно, издвојено од осталих, али као безимена подвижница — тек дуго касније њен идентитет и светост откривени су кроз божанска виђења која су истовремено уснили побожни Ефимија и побожни Ђорђе. Тада су њене нетљене мошти свечано подигнуте и постале извор многих чудеса.
Мошти свете Петке имале су буран пут кроз векове: из Епивата су пренете у Цариград, а 1238. године бугарски цар Јован Асен ИИ преноси их у своју престоницу Трново. После пада Трнова (1393–1396), накратко су биле у Видину, потом у Бруси, а одатле у Влашкој. Године 1398. доспеле су у српски Жупањевац, око 1400. у манастир Љубостињу, а 1417. свечано у Београд, где су почивале више од једног века у саборној цркви. После пада Београда 1521. године султан Сулејман Величанствени преноси их у Цариград, а 1641. молдавски господар Василије Лупул измолио их је и пренео у Јаши (Румунија), где и данас почивају у саборној цркви. Два прста њене десне руке чувају се у капели Свете Петке на Калемегдану у Београду.
У српском народу названа је „Петка” јер је традиционално постила петком, у спомен на Христово страдање. Треба је разликовати од Свете Параскеве Римске (26. јул по старом календару) и Свете Параскеве Иконијске, са којима се често меша. У српској традицији она је „српска Петка” — утешитељка жена у невољи, чуварка породице, заштитница девојака, удовица, преља, ткаља и чедности, као и помоћница путницима на мору. Петковица је шеста по реду најпопуларнија крсна слава у Србији; у Шумадијској епархији њу слави око 3.500 домаћинстава.
Тропар (глас 4)
Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Жеником својим, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем крста против духовних непријатеља. Подвизима, постом и сузама својим огњене стреле злобнога угасила си, славна Параскева. И сада се молиш Христу Богу за све нас, да спасе душе наше.
Кондак (глас 6)
Света и пустинољубна голубице, Параскево, богоносна мати, песмама те славе верни: јер си светски метеж одбацила и крсни јарам заволела, подвигом и постом к Христу се приближила. Њега моли да нас избави од сваке невоље и сачува у православној вери.
О слави
Петковица, слава посвећена Светој Петки, слави се 27. октобра по новом (грегоријанском) календару, што одговара 14. октобру по старом (јулијанском). Пада у јесен, у време када су њиве побране и када српске породице традиционално започињу зимске припреме.
Петковица је нарочито популарна као „женска слава” — славе је породице у којима се посебно поштују жене рода, а често је наслеђују и удовице и старије Српкиње које желе да под заштиту Свете Петке ставе своју кућу и децу. Слави је велики број породица у Шумадији, источној Србији, Војводини и код Срба у Босни.
Традиционална јела: пошто Петковица не пада у пост (осим ако је среда или петак), славски сто може бити и мрсан, али се и тада често припрема посни стол у знак поштовања према подвигу свете подвижнице. Централно место заузима славски колач, жито (кољиво), а често се припрема посна сарма, пасуљ пребранац, салате од свежег и киселог поврћа, кувана риба, те сезонско воће — ораси, јабуке, дуње. Домаћица припрема колач, а свештеник или старији члан породице га сече и ломи уз молитву Светој Петки, молећи за здравље жена у кући и напредак дома.