Житије
Свети Василије Велики, архиепископ Цезареје Кападокијске, један је од највећих теолога и црквених отаца хришћанства. Родио се 330. године у Цезареји (област Кападокија, данас централна Турска) у изузетно побожној породици. Његова бака Макрина Старија, мајка Емилија, брат Григорије Нишки и сестра Макрина Млађа сви су проглашени свецима — што је једно од ретких примера у историји када цела породица носи епитет светости.
Василије је образовање стекао најпре у Цезареји, потом у Константинопољу, а коначно у Атини — тадашњем центру филозофије и говорништва. У Атини се спријатељио са Григоријем Богословом, и то пријатељство остало је доживотно и плодоносно за целу Цркву. Василије се одликовао оштрим умом, свеобухватним знањем и необичном дисциплином духа.
По повратку из Атине кренуо је путем монашког живота: посећивао је аскетске заједнице у Сирији, Палестини и Египту, а потом се повукао на обале реке Ирис у Понту где је заједно са Григоријем Богословом живео у строгом аскетизму, молитви и студирању Светог Писма. Тамо је написао бројна монастирска правила која су до данас темељ монашког живота у православној традицији.
Када је аријанска јерес озбиљно угрозила православље, народ и свештенство су управо Василија препознали као човека који може да одбрани никејску веру. Године 370. изабран је за архиепископа Цезареје — најважнију епископску катедру у Малој Азији. Са тог положаја водио је непоколебљиво борбу против аријанизма који су подржавали и сами цареви. Пред претњама цара Валенса који му је нудио избор између одрицања или прогонства, Василије је мирно одвратио да не зна за реч „прогонство” тамо где је свуда Божија земља.
Његова дела су непроцењива: написао је Литургију која носи његово име и која се служи десет пута годишње у Православној цркви; сачинио је теолошка тумачења о Светој Тројици која су постала стуб православне догматике; основао је болницу и хоспициј крај Цезареје — једно од првих установа социјалне заштите у историји Цркве, које је народ прозвао „Василијаном.” Бринуо се о сиромасима, удовицама и избјеглицама у време глади и кризе.
Преминуо је 1. јануара 379. године, изможденог здравља због строгог аскезе. Имао је само четрдесет девет година. Црква га слави заједно са Григоријем Богословом и Јованом Златоустим као једног од Три Јерарха (30. јануар).
Тропар (глас 1)
Глас твој се по целој земли распростираје, прихвати беседа твоја, којом нас закон Божанствен си научио, природу бића објаснио си, мрав људске облике уредио си; Царско свештенство, оче преподобни Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 4)
Показао си се основа цркве и непоколебива, и свима дарује Богопечатно Василије.
О слави
Васиљевдан пада 14. јануара по новом (грегоријанском) календару, што одговара 1. јануару по старом (јулијанском) календару. Тај датум је истовремено и православна Нова Година — јер Српска православна црква и даље прати јулијански календар, према коме нова година почиње управо 14. јануара по грађанском рачунању.
Због тога је Васиљевдан познат и под народним именима „Мала Божић” и „Стара Нова Година.” У Србији је сврстан у ред посебних празника који спајају црквено славље са народном традицијом дочекивања Нове Године. Породице које славе Василија припремаю и славски ручак и свечаност Нове Године у истом даху.
На Васиљевдан Црква слави не само светог Василија већ и обрезање Христово — јер се према Јеванђељу Христос обрезао осмога дана по рођењу, што по јулијанском календару пада управо 1. јануара. Ово је „благодатни удар” који су православни прихватили као посебан благослов за почетак нове године.
Славски трпезарски оброк је богат и мрсни — јануар је зимски месец, пост је завршен (Божић је био 7. јануара). На столу су славски колач, жито, јагњетина или свињетина, зимске зимске салате и куванице. Гости остају до касно у ноћ, јер Васиљевдан је и Нова Година и прослава једног од највећих богослова у историји Цркве. Каже се да онај ко је Србин а слави Василија дочекује годину под двоструким благословом — и цркве и традиције предака.