Житије
Свети Василије Острошки Чудотворац рођен је 28. децембра 1610. године у селу Мркоњићи у Поповом пољу, у источној Херцеговини, у побожној породици Петра и Анастасије Јовановић. На крштењу је добио име Стојан. Детињство је провео у доба тешке турске власти, када су православни Срби у Херцеговини живели под сталним притиском исламизације и сиромаштва, а манастири су били последње утврде вере и писмености. Већ као дечак Стојан је показивао изузетну побожност — постио је, учио се молитви и читању, а много времена проводио у оближњим светињама.
У младости је отишао у манастир Тврдош код Требиња, седиште тадашњих херцеговачких митрополита, где је примио монашки постриг са именом Василије, у част Светога Василија Великог. Брзо је напредовао у подвигу и учењу — савладао је црквенословенски, грчки и основе богословских наука. Рукоположен је за јеромонаха, а потом је путовао у Русију ради тражења помоћи за страдалничку Цркву и за штампање црквених књига. По повратку је за епископа требињског хиротонисан, а касније је уздигнут на чин митрополита Херцеговачког.
Као архипастир, свети Василије неуморно је обилазио своју епархију, храбрећи народ да истраје у вери упркос турском притиску, градећи храмове, постављајући свештенике, отварајући школе при манастирима. Турци су га више пута прогонили и претили му смрћу због његове ревности, а домаћи издајници клеветали пред турсим властима. Када је манастир Тврдош порушен, свети Василије се са монаштвом повукао у Црну Гору, у манастир Острог, који је сам обновио и у стени изнад провалије сазидао горњи манастир — Горњи Острог — право орловско гнездо молитве.
У Острогу је провео последње године живота у строгом подвигу — посту, молитви, сузама за народ. Упокојио се 29. априла 1671. године, у 61. години живота. Сахрањен је у пећинском храму Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу. Седам година касније, на његову молбу јављену игуману манастира Светог Луке код Никшића у сну, откривене су његове мошти — нетљене, благо жуте боје, са неописивим мирисом мира. Од тада до данас мошти светог Василија почивају у Острогу и остају извор непрестаних чудеса.
Манастир Острог је данас највеће ходочасничко место на Балкану, а вероватно и у целом хришћанском свету — годишње га посете милиони ходочасника, међу њима не само православни, већ и римокатолици и муслимани. Није ретко да и јеврејски ходочасници долазе пред мошти светога чудотворца, јер Свети Василије не разликује ко му се обраћа са вером — лечи, теши и помаже свима.
Свети Василије Острошки један је од најзначајнијих и најпоштованијих светитеља Српске Православне Цркве, симбол истрајности вере у најтежим временима и живи доказ да светост није ствар прошлости, већ живе силе и данас.
Тропар (глас 8)
Од младости твоје сав си се Владици Христу посветио, благочашћем и добротом, као учитељ јавио; па си Херцеговином управљајући, неуморно душе народа српског водио. Стога те у мошти твојим у Острогу и данас са љубављу именујемо: О ЧУДОТВОРЧЕ Василије, моли се Христу Богу да спасе душе наше.
О слави
Свети Василије Острошки се прославља 12. маја по новом (грегоријанском) календару, што одговара 29. априлу по старом (јулијанском). Друга, такође веома посећена, саборност у Острогу јесте субота пред Свету Тројицу (Тројичну недељу) — тада ходочасници долазе са свих страна да се поклоне моштима у сусрет Педесетници.
Острошка слава се слави широм српских крајева — у Херцеговини, Црној Гори, Босни, Далмацији, Лици, али и у централној Србији, Војводини и у српској дијаспори. Многе породице које су некада биле спасене од болести, неплодности, ратних опасности или друге невоље на завет пред Светим Василијем, примиле су његову славу као захвалницу и преносе је с колена на колено.
Традиционална јела на славу Светог Василија Острошког: пошто пада у пролећни период, најчешће ван великих постова (осим ако пада у Великом посту — што је ретко, само кад је Васкрс врло касно), славски сто је обично мрсан. Славски колач и жито (кољиво) су централна јела; уз њих се служе јагњеће печење, сарме од младог купуса или винове лозе, млада салата, млади сир и кајмак, пролећно поврће, млади лук и ротквице, као и традиционални херцеговачки и црногорски специјалитети — пршута, качкаваљ, приганице. Домаћин пали славску свећу, свештеник сече и кваси колач уз молитву Светом Василију, призивајући његову заштиту над домом.
Ходочашће у Острог традиционално се обавља пешке — многи верници последњи део пута, од подножја до Горњег манастира, прелазе боси, као завет светоме чудотворцу.