Житије
Свети апостол и еванђелист Марко био је један од Седамдесеторице апостола Христових и сестрић светога апостола Варнаве, првога епископа кипарскога. Рођен је у Јерусалиму у јеврејској породици левитскога порекла; мајка му се звала Марија, а кућа њихова је, по предању, била она у којој се Христос са апостолима састао на Тајној вечери и у којој је Свети Дух сишао на апостоле на Педесетницу.
Марко је од младости пратио догађаје око Спаситеља. Традиција га препознаје у оном младићу из Јеванђеља по Марку (14, 51-52) који је „обавијен платном по голом телу” пратио Христа у Гетсиманији у ноћи хапшења, па побегао остављајући платно у рукама војника. После Вазнесења Господњег придружио се апостолима и постао ревностан проповедник.
Са светим апостолима Павлом и Варнавом кренуо је на прво мисионарско путовање (око 46. године), али се у Памфилији растао од њих и вратио у Јерусалим. Овај растанак изазвао је касније раздор између Павла и Варнаве (Дела апостолска 15, 36-40), те Марко наставља проповед са ујаком Варнавом по Кипру. Временом се сасвим измирио са апостолом Павлом — Павле га са топлином помиње у посланицама из тамнице (Колошанима 4, 10; 2. Тимотеју 4, 11) као верог сарадника.
Најтешња духовна веза везивала га је са светим апостолом Петром, који га у Првој посланици (5, 13) назива „Марко, син мој”. Под непосредним Петровим надзором Марко је у Риму записао Друго Јеванђеље — најкраће, најсажетије и најдинамичније од четири канонска Јеванђеља — верно преносећи Петрово сведочанство о Христовим делима и чудима. Симбол му је крилати лав, један од четири јеванђелистичка симбола.
По Петровом благослову Марко се упутио у Египат и утемељио Александријску Цркву, поставши њен први епископ. Тамо је проповедао више од двадесет година, подигао многе храмове, поставио свештенство и катехезе и увео строги монашки начин живота који ће касније процветати у египатском монаштву. Много је било обраћеника, што је разгневило паганске жреце. Око 68. године, на сам дан паганске светковине бога Сераписа, паганска гомила га је ухватила, везала ужетом око врата и два дана вукла по улицама Александрије, док није предао душу Господу.
Хришћани су тајно сахранили његово тело у Александрији. Године 828. млетачки трговци пренели су мошти у Венецију, где и данас почивају у величанственој Базилици Светога Марка — једном од најпознатијих храмова хришћанскога света. Свети Марко је постао заштитник Венеције, а крилати лав њен грб и амблем.
Тропар (глас 3)
Апостоле свети и еванђелисте Марко, моли милостивога Бога, да подари душа наших опроштај сагрешења.
Кондак (глас 2)
Са висине примивши благодат Духа, мреже риторске распростро си, мудри апостоле, и рибу разумну Христу уловити успео си — проповедајући свима Реч истине, свети Марко еванђелисте.
О слави
Марковдан се обележава 8. маја по новом (грегоријанском) календару, што одговара 25. априлу по старом (јулијанском). У српској традицији није међу најпопуларнијим крсним славама, али се редовно обележава у породицама које га држе — претежно у средњој Србији, Шумадији и Војводини.
Празник најчешће пада у доба после Васкрса, у Светлој седмици или недељама после Пасхе (зависно од датума Васкрса). То значи да је славски сто најчешће „мрсан” (када Марковдан падне ван поста), па се служи печена јагњетина или свињетина, слане пите и разна традиционална јела; обавезни су славски колач, жито (кољиво), црвено вино и свеће.
У пољопривредном календару српскога села Марковдан је важан датум: њиме се отвара пуни пролећни рад у пољима, саде се каснији пролетњи усеви, а у неким крајевима се на тај дан благосиља њиве и стока. Постоји изрека „Свети Марко — пун амбар”, која изражава наду у добру годину и бербу.
У храмовима посвећеним светоме Марку служи се свечана литургија; чита се одломак из његовог Јеванђеља, а после литургије домаћини ломе славски колач у кругу родбине и пријатеља. Марковдан се често сматра славом која је „лакша” за организацију јер пада у топло доба године, што омогућава да се ручак организује у дворишту или под надстрешницом.