Житије
Свети великомученик кнез Лазар Хребељановић рођен је 1329. године у Прилепцу крај Новог Брда, у угледној властеоској породици. Од младости је служио на двору цара Стефана Душана, где се истицао мудрошћу, чашћу и побожношћу. Оженио се Милицом, изданком свете лозе Немањића, и са њом добио децу — међу њима и блажену Јефимију (касније монахињу Јефимију, прву српску песникињу).
После смрти цара Уроша 1371. године, са угаснућем династије Немањића, српска земља се распала на више области под различитим феудалцима. Лазар је постепено обједињавао Моравску Србију и, премда је имао право на царску титулу, из хришћанскога смирења задржао је назив „кнез”. Године 1375. измирио је Српску цркву са Васељенском патријаршијом (раскол је настао после Душановог проглашења Патријаршије 1346.) и тако вратио канонску пуноћу Пећкој патријаршији.
Кнез Лазар био је велики ктитор: подигао је манастир Раваницу, обновио бројне цркве и задужбине, штитио Свету Гору и хиландарску браћу. Његов двор у Крушевцу био је средиште духовног и културног живота пред залазак српске средњовековне државе.
Највеће искушење дошло је са најездом Отоманских Турака под султаном Муратом И. Лазар је окупио српску, босанску и албанску властелу и 15. јуна 1389. године (по старом календару), на Видовдан, сукобио се са Турцима на Косову пољу. По предању, уочи боја кнез је у своме шатору причестио војску и изабрао „царство небеско” уместо „царства земаљскога” — опредељење које ће бити запечаћено његовом мученичком крвљу. У боју је погинуо цвет српскога племства. Лазар је заробљен, изведен пред султана Мурата (који је такође смртно рањен у боју, највероватније од Милоша Обилића) и посечен истог дана.
Тело светога кнеза најпре је сахрањено у цркви Вазнесења у Приштини, а потом пренето у његову задужбину Раваницу. Пред опасношћу од Турака, мошти су 1690. године, у Великој сеоби под патријархом Арсенијем ИИИ, пренете у манастир Врдник у Срему. Тек 1989. године, поводом 600-годишњице Косовског боја, мошти су свечано враћене у манастир Раваницу, где и данас миротече и бивају извор многих чудеса.
Лик кнеза Лазара стопио се са Видовданом — древним словенским датумом који је хришћанство посветило светом мученику Виду, а српски народ увек памтио као дан великог избора између небеске и земаљске правде. Косовски завет — опредељење за вечно царство Христово — кроз српску епску поезију и црквено предање постао је темељ духовнога идентитета народа.
Тропар (глас 3)
Краснога винограда лозу израстила си, српска земљо, давши плод непропадан: венцепоставну крв кнеза твога Лазара — са којим у небесима пребивајући, моли се за нас Христу Богу, да спасе душе наше.
Кондак (глас 8)
Јуначки си заузео ратовање за Христа, храборим духом у бој прешавши, кнежији светли Лазаре; крвљу мученичком обојивши одежду земаљску, добио си небеско царство: зато те славимо, заступника српскога рода.
О слави
Видовдан се обележава 28. јуна по новом (грегоријанском) календару, што одговара 15. јуну по старом (јулијанском). Премда није међу најчешћим крсним славама у Србији, Видовдан има изузетну националну и духовну тежину — он је дан завета, сећања и молитве за све мученике српскога народа.
У манастиру Раваници и у свим храмовима посвећеним светоме кнезу Лазару тог се дана служи свечана архијерејска литургија. Многе породице у централној Србији, Шумадији и Поморављу Видовдан обележавају као породичну успомену — припремају славски колач, жито (кољиво) и посни сто, јер празник најчешће пада у Петровски пост (када је славски сто на риби). У народу се тај дан проводи у тихој свечаности: помени палим борцима, посете споменицима, певање епских песама о Косову.
Видовдан је у српској историји обележен и низом преломних догађаја — Сарајевски атентат 1914, доношење Видовданског устава 1921, Резолуција Информбироа 1948 — што га чини истовремено црквеним празником и националним даном сећања. Славски сто се спрема достојанствено, са поштовањем према жртви предака и молитвом за вечни покој свих косовских мученика.