Житије
Свети Кирило и Методије, браћа по телу и по духу, родили су се у Солуну (грчки Тхессалоники) у првој половини деветог века, у породици угледног војног заповједника Леона и мајке Марије, побожних хришћана. Методије је био старији, Кирило млађи — његово световно име било је Константин, а име Кирило примио је при пострижењу у монахе непосредно пред смрт.
Методије је у младости заузимао угледне цивилне и војне положаје у Византијском царству, управљајући једном словенском облашћу, што му је дало темељно познавање словенског језика и менталитета. Напустивши државну каријеру, повукао се у манастир на Олимпу у Малој Азији, где се посветио монашко-аскетском животу. Константин, надаренији за науку, школовао се у Цариграду на двору, где му је учитељ био сам Фотије, будући патријарх цариградски. Одликујући се изузетном оштроумношћу, примио је надимак „Философ” — Мудрац.
Браћа су заједно извршила мисију у Хазарију, где су расправљала о хришћанству с Јеврејима и муслиманима, а Кирило је том пригодом у Херсону пронашао моћи светога Климента Римскога. Кључни тренутак њихова апостолског послања наступио је 862/863. године, када је кнез Растислав Моравски упутио цару Михаилу ИИИ молбу за мисионаре који би проповједали на словенском језику. Цар је упутио браћу у Велику Моравију.
Константин-Кирило је, припремајући се за мисију, створио писмо прилагођено гласовима словенског говорног језика — глагољицу. На основу те азбуке превео је заједно с братом Методијем Свето Писмо и богослужбене књиге на старословенски језик, дајући Словенима и литургијску писменост и светост матерњег слова. Мисија у Морави (863–867) уродила је плодом: Кирило и Методије су поучавали свештенство, преводили, вршили богослужења на словенском и супротстављали се тројезиковној јереси — стајалишту да је богослужење допуштено само на грчком, латинском и хебрејском.
На путу за Рим, који су предузели ради добивања црквене санкције, браћа су донијела моћи светог Климента, чиме су стекла наклоност папе Хадријана ИИ. Папа је одобрио словенску литургију и посветио Методија за архиепископа Панонског и Моравског.
Кирило се упокојио у Риму 14. фебруара 869. године, у четрдесет четвртој години живота, положивши монашке завете непосредно пред смрт. Методије се вратио у Моравију као архиепископ, наставио мисију упркос отпору франачког клера, претрпео затвореништво у Швабији, али издржао до краја. Превео је готово цело Свето Писмо на словенски, саставио правне и црквене списе, и упокојио се 6. априла 885. године.
Црква их прославља као Равноапостолне — носиоце апостолске части — јер су словенским народима, без којих нема ни Цркве српске ни словенског богослужења, даровали писмо, литургијску реч и пут спасења.
Тропар (глас 4)
Као апостоли једнаки, Учитељу Словена, Кирило и Методије, Бога право молећи, срца наша утврдите у православљу и слози братској, просветите ум наш, да бисмо ходили путевима Божијим.
Кондак (глас 3)
Свете браће, равне апостолима части, Кирило и Методије, просветитеље словенска народа — ваше празновање, верујући, светкујемо и љубављу славимо, јер сте научитељима истине и молбеномоцима нама пред Богом постали.
О слави
Кирилометодијдан — празник Светих Равноапостолних Кирила и Методија — слави се 24. маја по новом календару, што одговара 11. мају по јулијанском рачунању. Ово је уједно и Дан словенске писмености и културе, који се у Србији и свим словенским православним земљама прославља као општенационални културни благдан.
Крсна слава на Кирилометодијдан нарочито је распрострањена у породицама учитеља, професора, свештеника, библиотекара и свих који су животно везани за писану реч, просвету и словенску баштину. Сматра се славом писмености — оних који знање предају као што су свети браћа предали азбуку.
Славски сто пада у време када Црква не прописује строги пост (мај је изван постних периода, уколико слава не пада у среду или петак), па је трпеза обилна. Незаобилазан је славски колач са белим вином, славско жито (кољиво) као спомен преминулим, те разна јела домаће кухиње. Домаћин славе пали славску свећу и прима свештеника који благосиља дом, сечући колач уз молитву Светим Кирилу и Методију.
Многе школе, културни домови и читаонице у Србији славе управо овај дан као свог заштитника, пошто су света браћа родоначелници свега што је писано, предавано и сачувано у словенској култури и Цркви.
Напомена: Свети Кирило и Методије се поштују и у Римокатоличкој цркви (проглашени сузаштитницима Европе 1980. од стране папе Јована Павла ИИ), али је њихов примарни литургијски дан у Православној цркви 11/24. маја.