Житије
Свети Мученик Вид (лат. Витус, итал. Вито), познат у српској традицији као Свети Вид, живи у памћењу Цркве као млади хришћански мученик који је страдао за веру током Диоклецијановог гонења хришћана на преласку из трећег у четврти век.
По црквеном предању, Вид је био син богатог паганског властелина Hylasa из Сицилије или Луцаније (области у јужној Италији). Отац му је био истакнути пагански грађанин који је од сина очекивао верност римским боговима и наследство породичног угледа. Међутим, Видов хришћански учитељ Модест и дадиља Кресценција, обоје тајни хришћани, дете су од малих ногу поучавали у вери Христовој. Дечак је срцем прихватио Христа и остао постојан у тој вери чак и када је отац, сазнавши за то, покушао разним средствима — наговарањем, присилом, чак и физичким кажњавањем — да га одврати.
Када су притисци оца постали неиздрживим, Модест је с дететом и дадиљом Кресценцијом побегао у Рим, ослањајући се на Божије водство. Тамо су стигле вести о сину Римског цара Диоклецијана који је био опседнут демоном, а нико га није могао излечити. Свети Вид се појавио пред царем и у Христово име изагнао демона из царевог сина, који је одмах оздравио. Цар је у први мах био захвалан, али су дворски саветници и свештеници римских богова навели цара на помисао да Вид своја дела чини магијом, а не силом бога хришћана. Диоклецијан је захтевао од Вида да жртвује римским идолима.
Вид је одбио. Тада су Диоклецијанова војска бацила Вида, Модеста и Кресценцију у котао с кључалом уљем да би их муком приморали на одрицање. Но ватра није опекла свеце: предање каже да их је Божија благодат заштитила од ватре и кипуће уље није им могло наудити. Разјарени мучитељи окренули су се другачијим мучењима, а напослетку су сва тројица погубљени мачем, окончавши свој земаљски пут мучеништвом за Христа. Страдали су око 303—304. године за време Диоклецијановог прогона хришћана.
Свети Вид је убрзо по мучеништву стекао велики углед у западној Цркви, посебно у Италији и Сицилији, а потом и у Германији. Српски народ га је нарочито заволео и посебно поштује на дан Видовдан — 28. јуна по новом (грегоријанском), односно 15. јуна по јулијанском календару. Овај дан постао је један од најважнијих датума српске историје и колективне духовности.
Тропар (глас 4)
Мучениче Христов Виде, од младости веру Христову сачувавши и мучеништвом је запечатавши, с Модестом и Кресценцијом венчан си славом, и са демонима се обрачунао си силом Христовом. Моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 2)
Светлост вере од детињства носећи, оца паганина и идоле одбацио си, с учитељем Модестом и дадиљом Кресценцијом мученичком круном овјенчан си. Моли, свети Виде, Христа Бога да нас сачува од духова таме и да спасе душе наше.
О слави
Свети Вид као крсна слава
Свети Вид је крсна слава одређеног броја српских породица, али је његова права улога у српском народу далеко шира од породичног богослужбеног оквира. Видовдан — дан Светог Вида — уздигао се у свест српског народа до ранга национално-верског празника, који уједно памти мучеништво хришћанског свеца и косовску жртву српског народа.
Породице које славе Светог Вида као крсну славу припрему дочекују традициоанлно: пеку славски колач, кувају славско жито (кољиво), пале славску свећу и заједно моле се за благослов Светог Вида. Пошто Видовдан пада изван поста — у летње време, после Тројица — славски сто може бити месан, па се припрема разноврсна домаћа храна.
Видовдан — свети дан српске историје
Видовдан (28. јун по новом календару) уткао се у српску колективну свест пре свега као дан Косовске битке (1389), када је кнез Лазар Хребељановић пао у боју с турском војском султана Мурата И. Тај дан означио је улазак српског народа у векове страдања под турским ропством, али и у духовну традицију жртвеног мучеништва за веру и слободу. Срби су Косовску битку од самог почетка тумачили у хришћанском кључу — као добровољну жртву за небеско царство, по узору на Христову пасионску жртву. Кнез Лазар је канонизован као светомученик, а пали косовски јунаци опевани су у епском песништву које чува косовску етику: боље је изгубити главу него погазити веру.
На тај косовски Видовдан надовезали су се и други кључни датуми српске и европске историје који су случајно или провидоносно пали на исти дан. На Видовдан 1914. године, у Сарајеву, Гаврило Принцип убио је аустријског престолонаследника Франца Фердинанда, што је постало непосредан повод Првог светског рата — рата из којег је Србија изашла с огромним жртвама, али и с победом и уједињењем српског народа. На Видовдан 1921. године донета је Видовданска устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, којом је формализована нова заједничка држава. Сваки од ових датума појачавао је симболичну тежину Видовдана у српској свести.
Славити Видовдан значи памтити Косово — а памтити Косово значи носити у себи целу српску жртву, духовност и нову наду у ускрснуће. Црква Светог Вида и Српска Православна Црква у целини посвећују Видовдан посебној литургијској пажњи, а на Газиместану — пољу Косовске битке — сваке године се служи свечана литургија у присуство епископа, свештенства и народа.