Житије
Свети Спиридон Тримифунтски, чудотворац кипарски, живео је у четвртом веку и представља један од најнеобичнијих и најсветлијих ликова у историји Цркве. Родио се на Кипру око 270. године. Пре него што је постао епископ, био је прост пастир — човек који је чувао овце, живео у благочастивој простоти и хранио сиромашне од свог скромног иметка. Рано се оженио и имао децу, а после супругине смрти посветио се потпуно богоугодном животу.
Народ и свештенство изабрали су га за епископа града Тримифунта (данас Тримитхи) на Кипру због његове необичне светости и дара чудотворења. Спиридон није променио навике ни после епископског рукоположења — остао је једноставан, милостив и близак простом народу. Спавао је мало, много се молио и постио, а своја врата држао отворена за све потребите.
На Првом васељенском сабору у Никеји 325. године Спиридон се супротставио аријанима који су порицали Божанство Христово. У расправи са једним филозофем који је бранио аријанство, Спиридон је узео комад непечене цигле и стиснуо је у руци говорећи: „Вером спознајемо да је ово земља, вода и ватра” — и одједном из цигле потекла је вода, искочила је ватра и остала земља у руци. Тим чудом је показао како у једној нераздељивој ствари могу бити три различите супстанце, слично као што у једном Богу пребивају три Лица Свете Тројице. Филозофи су остали без речи.
Предање му приписује многа чуда током живота: вратио је у привремени живот своју умрлу кћер Ирину да би му открила где је оставила поверени јој новац, смиривао олује на мору, излечио цара Констанса од тешке болести, разоткрио лопове који су му украли овце. Прича се да су анђели певали с њим када је сам, без појаца, служио Литургију.
Свети Спиридон је преминуо мирно око 348. године. Његово тело је остало нераспаднуто — мошти му леже на острву Крф (Керкира) у Грчкој, где је и данас заштитник острва и непрестани чудотворац. Сваких неколико година мењају му сандале јер свештеници примећују да су истрошене — народ верује да Спиридон ноћу обилази болесне и помаже онима који му се моле.
У Црној Гори и приморским крајевима бивше Југославије посебно је поштован. Његово име и слава пренети су и у многе српске породице које су пореклом из тих крајева.
Тропар (глас 1)
На Првом сабору јавио си се заштитник православља и чудотворац, богоноси оче наш Спиридоне; сенком твојих Богомирних умрлом дјевојци живот си вратио; и змију у злато претворио си; и певајући свете молитве анђеле си имао. Слава Христу који те прослави, слава који ти венац да, слава који ради тебе свима исцељењем дарује.
Кондак (глас 2)
Љубављу Христовом рањен, умом твим крилоносним к Богу узлетео си, богоноси, и божанствену зраку просветљења примио си, с Анђелима појући свакога дана Троичну песму, оче блажени Спиридоне.
О слави
Спиридоново славље пада 25. децембра по новом (грегоријанском) календару, што одговара 12. децембру по старом (јулијанском). Занимљиво је да тај датум по новом календару пада на Божић који се слави по западном (грегоријанском) хришћанском рачунању — али српска православна породица која слави Светог Спиридона прати јулијанску рачуницу и слави га децембра 25. по новом стилу, дакле на исти дан када католички и протестантски свет слави Божић.
Сама слава одвија се по устаљеном православном славском обреду: свештеник освешта славски колач, пали се славска свећа, домаћин одломи колач са свештеником или старешином породице. Трпеза је богата, децембар је зимски месец и гости долазе да угреју душу и тело.
У Црној Гори, особито у Боки Которској и приморским крајевима, Свети Спиридон има посебно место у побожности. Црква Светог Спиридона у Котору једна је од најсветијих цркава тог краја, а мошти Свете Анастазије Римске чувају се у близини — што овај крај чини правим местом ходочашћа. Породице из црногорског приморја, па и оне расељене у Србији, посебно негују Спиридонову славу и преносе је с колена на колено.