Житије
Свети Сава, у свету Растко Немањић, рођен је 1175. године као најмлађи син великог жупана Стефана Немање, утемељивача династије Немањића, и његове супруге Ане. Од најраније младости одликовао се умношћу, благошћу и изразитом побожношћу. Родитељи су га рано припремали за владарске дужности — добио је на управу Хум (данашњу Херцеговину) — али је његово срце тежило монашком животу.
Са седамнаест година (1192.) потајно је напустио двор и са руским монасима отишао на Свету Гору. Најпре је примио постриг у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио монашко име Сава, а затим прешао у грчки Ватопед. Отац Стефан Немања, дирнут синовљевим примером, предао је престо средјем сину Стефану, сам се замонашио под именом Симеон и придружио сину на Светој Гори. Отац и син су 1198. године, уз благослов византијског цара Алексија ИИИ, обновили разрушени манастир Хиландар, који је постао духовно средиште српског народа.
По смрти Светог Симеона (1199.) и после дугог усавршавања, Сава се око 1208. године вратио у Србију — у тренутку када су његова браћа Стефан и Вукан била запала у тешку политичку и братоубилачку распру. Својом мудрошћу и молитвом измирио је браћу, пренео из Хиландара мошти оца Симеона у Студеницу и утемељио јединство српског народа око Цркве.
Највеће његово дело било је оснивање самосталне — аутокефалне — Српске архиепископије. Године 1219, у Никеји, испословао је од васељенског патријарха Манојла И и цара Теодора Ласкариса аутокефалност, и сам био рукоположен за првог српског архиепископа. По повратку у отаџбину организовао је црквену хијерархију, основао осам нових епископија, саставио први српски законик — Крмчију (Номоканон) — и написао Хиландарски типик те житије свога оца, постављајући тиме темеље српске писмености и права.
Два пута је ходочастио у Свету земљу, сусрео се са јерусалимским патријарсима и обнављао српске ктиторске задужбине на Истоку. Упокојио се 14. јануара 1235. године у Трнову (Бугарска), на повратку са другог ходочашћа. Мошти су му пренете у манастир Милешеву, где су почивале док их освајач Синан-паша није спалио на Врачару у Београду 1594. године — на месту где се данас уздиже величанствени Храм Светог Саве, један од највећих православних храмова на свету.
Тропар (глас 8)
Путеводитеље православија, учитеља благочастију и чистоти, српскога народа заступника и молитвеника, сопствености монаштва писца, благовесника светога Јеванђеља, првога оснивача Цркве наше, славитеља Бога, оче наш Саво, моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 8)
Као првосвештеника великога и апостолима саучасника, Црква српска тебе, Саво, слави и велича: буди нам заступник пред Христом Богом, да нас избави од сваке невоље и опасности, те у јединству вере и љубави сачува народ твој.
О слави
Савиндан се прославља 27. јануара по новом (грегоријанском) календару, што одговара 14. јануару по старом (јулијанском). Од 1840. године Свети Сава је проглашен за заштитника српских школа, те се тај дан у свим школама у Србији и код Срба у дијаспори обележава као школска слава.
Традиционални обичаји укључују јутарњу литургију у школским или парохијским храмовима, ломљење славскога колача (често га сече свештеник заједно са директором школе или најстаријим учеником), рецитовање химне „Ускликнимо с љубављу” и ученичке приредбе са духовно-родољубивим садржајем. У породицама које Савиндан славе као крсну славу спрема се посни славски сто — пошто празник пада ван великих постова, али често унутар мањих поста — са обавезним славским колачем, житом (кољивом), црвеним вином и разним посним јелима.
У народној свести Свети Сава је надрастао саму црквену улогу и постао симбол српске просвете, културе и националног идентитета. Безброј легенди везује се за њега — од оних како је учио народ орању и пчеларству, до оних како је „пекао хлеб” сиромасима и благосиљао изворе. Славски сто на Савиндан стога се спрема са посебном свечаношћу, јер се слави не само светитељ, него и самосвојност српске духовне традиције.