Житије
Свети равноапостолни цар Константин Велики родио се око 272. године у Нишу (Наиссус), граду који је тада био дио римске провинције Горње Мезије. Био је син цара Констанција Хлора и свете Јелене, жене скромног поријекла али неизмјерне вјере. Од раног дјетињства Константин је одрастао у царским дворовима, стицао војничко и управно искуство, да би на крају, после бурних борби за пријестоље, завладао цијелим Римским царством.
Пресудан тренутак у животу цара Константина збио се уочи битке на Милвијском мосту 312. године. По предању, на небу се указао крст од свјетлости са натписом: „Ин хоц сигно винцес” — „У овом знаку ћеш побиједити.” Константин је дао да се на војничке штитове уцрта Христов монограм (хи-ро), и са том заставом кренуо у битку. Побиједио је Максенција и тиме постао једини господар западног дијела царства. Овај догађај се сматра духовним рађањем хришћанског Римског царства.
Године 313. Константин је, заједно са својим сувладаром Лицинијем, издао познати Милански едикт, којим је хришћанима зајамчена слобода вјероисповијести и враћена одузета имовина. Овај историјски документ прекинуо је вишевјековни период прогона хришћана и отворио нову епоху у историји Цркве. Константин је потом сазивао црквене саборе, помагао градњу цркава, утицао на кодификацију црквеног права и премјестио пријестолницу царства у Византиј, који је назвао Константинопољ — Град Константина.
Свети цар је посебно штитио Цркву од јереси. На Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, који је он сазвао и отварао, осуђена је аријевска јерêс и сачињен је Символ вјере. Премда се крстио тек на самрти 337. године — што је била уобичајена пракса тог доба — Константин је цијели живот живио и владао у хришћанском духу.
Света царица Јелена, његова мајка, заслужује посебно мјесто у историји Цркве. Дубоко побожна и даровита жена, она је у позној старости, око 326. године, ходочастила у Свету Земљу. Тамо је организовала ископавања на Голготи и, по црквеном предању, пронашла Часни Крст Господњи на ком је Христос био распет. Поред тога, наредила је градњу великих базилика — Цркве Васкрсења у Јерусалиму и Цркве Рођења Христовог у Витлејему — које и данас стоје као свједоци њене вјере и љубави. Јелена је умрла око 330. године, окружена сињевљевом пажњом и љубављу вјерне народа.
Православна Црква слави св. Константина и Јелену 21. маја по јулијанском календару, а наслов „равноапостолни” (иса-апостолос) који су добили ставља их у ред најсветлијих личности хришћанске историје — раван апостолима по заслугама за ширење Христове вјере.
Тропар (глас 8)
Лику апостола подражавајући, и царевима вјере постајући равни, све паганске саборе си оборио, примише трофеј — Крст Христов — све правовјерне цареве, владико, који те и данас славе. Моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 3)
Константин данас са матером Јеленоу Крст открива, све славно оружје, јер Крстом Јевреји су покорени, а ми вјерне — снагом непријатељу засрамљени — јер за нас воји се Бог Свемогући.
О слави
Константиндан, који се у народу слави 3. јуна по новом рачунању, једно је од препознатљивих српских слава које се преноси кроз генерације. Премда није најраспрострањенија слава, породице које је славе чувају је с великом пијететом и озбиљношћу, свјесне величине личности којима су посвећене.
На дан Константиндана, домаћин породице одлази у јутарњу литургију, доноси славски колач који свештеник благосиља и реже уз одговарајуће молитве. Жито (кољиво) се припрема у спомен свих преминулих чланова породице, а славска свјећа гори током читавог дана. Домаћица куће припрема обилну трпезу, која по правилу укључује посна или мрсна јела зависно од тога да ли слава пада у пост.
Светост дана наглашава се причом о цару који је вид примио уз помоћ вјере — Константин је, по предању, патио од тешке болести и виђења, и управо вјера у Христа донијела му је и тјелесно и духовно оздрављење. Слављеници неријетко носе име Константин или Јелена, па им Константиндан истовремено служи и као имендан.
У неким крајевима Србије постоји обичај да се на овај дан пале ватре на узвишењима, у сјећању на небеско виђење крста које је цар Константин имао. Овај народни елемент даје прослави посебан словински карактер, спајајући хришћанску традицију са старијим исказима поштовања према небу и свјетлости.
Црква подсјећа вернике да је заштита хришћана од стране цара Константина била провидоносни Божији дар, и позива све славље да тај дар славе не само гозбом, него и молитвом, захвалношћу и поклоном Богу који управља историјом.