Житије
Света Недеља, на грчком Kyriaki што значи „Господњаˮ или „она која припада Господуˮ, родила се у трећем веку у Никомедији у Битинији (данас Измит у Турској). Њено име није случајно — родила се на дан Господњи, у недељу, па су је побожни хришћански родитељи Доротеј и Евикија назвали именом које у себи носи саму суштину првог дана седмице. Тај дан од тада је њен дан, дан њене светлости и њене славе.
Родитељи мале Kyriaki били су горљиви хришћани, и васпитали су кћер у строгој хришћанској побожности. Од раног детињства Недеља је показивала изванредну богољубивост — много се молила, постила строго и клонила се сваког друштва које би је одвлачило од духовних ствари. Посветила се Христу као невиној девици и од свог најранијег млолаштва живела је аскетски, попут монахиње у свету. Била је необично лепа, али је ту лепоту сматрала Божјим даром који треба заштитити чистоћом срца и тела.
Када су почели прогони хришћана под царем Диоклецијаном — једна од најбруталнијих епоха у историји хришћанског мучеништва — млада Недеља није покушала да се сакрије или побегне. Ухваћена и доведена пред намесника Диодора, јасно је исповједила своју веру. Диодор, фасциниран њеном лепотом, покушао је најпре да је наговори на брак са собом или неком од племенитих пагана, верујући да ће женска сујета и материјалне понуде превагнути. Недеља је одбила све, изјавивши да је њен једини заручник Христос.
Тада су почеле муке, страховите и дуготрајне за девојку њених година. Била је бичевана, стављана у разужарену пећ али није изгорела, бацана у котао са кипућим уљем али је остала неповређена. Сваки пут када су мучитељи мислили да је сломили, Недеља би устала ојачана невидљивом силом. Ови догађаји, по предању, привели су многе посматраче хришћанству, јер су у њеној непазености на муке видели божанско деловање.
Након вишекратних мучења, света Недеља је одсечена мачем у граду Никомедији, 7. јула, око 290. године, у двадесет првој години живота. Оно што је у животу примила као име — Господњаˮ — то је у смрт потврдила целим својим бићем.
У Србији је света Недеља нарочито омиљена у Шумадији и централној Србији. Њен празник — Недељдан — једна је од распрострањенијих крсних слава, а домаћини који је славе имају посебну преданост према овој мученици. Њено име носи у себи недељу — дан одмора и богослужења — па се у народу осећало као посебно благословено. Манастири и цркве посвећене светој Недељи расути су по српским крајевима, а њено име и данас носи мноштво жена које су кршене на недељу.
Тропар (глас 4)
Јагњенцем непорочним назвала те је Црква, девичанска Kyriaki, јер си за Јагње Божје душу положила; од огњевите пећи и од мачева си ослобођена благодаћу Христовом, и мученички венац си примила. Моли се Њему да спасе душе наше.
Кондак (глас 2)
Рода племенитога си процветала, света Недеља, и крвљу мученичком си процвала, невесто Христова нетрулежна; у недељни дан си се родила и у мучеништву си скончала, славно и угодно Христу. Моли се Њему за душе наше.
О слави
Недељдан је крсна слава којом се породице доводе у везу са Господњим даном — недељом — кроз заштиту свете мученице Kyriaki. Посебно је распрострањена у Шумадији, Поморавју и централној Србији, где се овај празник слави с нарочитом свечаношћу и породичном преданошћу. Према јулијанском календару, светачев дан пада 7. јула, што по грегоријанском одговара 20. јулу.
Славска трпеза за Недељдан углавном је мрсна јер празник пада у летње време, изван посних периода. На сто обавезно долазе славски колач и славско жито — кољиво — који су срце сваког православног славља. Домаћини често припремају и печено месо, најчешће јагње или теле, а посебне мезе и колачи украшавају славску софру. Цвеће и зеље ките дом, а кућа је отворена за све госте, јер српска слава не познаје затворена врата.
У народу постоји посебна нежност према овој мученици — жене које носе име Неђа, Недеља или Кира славе је као своју имендан-славу. Породице које носе Недељдан преносе га с колена на колено с осећањем да их света Недеља лично чува и пази, управо онако како је и она сама била чувана Божјом руком усред најтежих мука.