О Литургији
Божанствена литургија Светог Јована Златоустог је најчешће слављена хришћанска богослужба у православљу. Носи име великог цариградског архиепископа и учитеља Цркве, Светог Јована Златоустог (347–407), који је уредио и скратио старији облик литургије, прилагодивши је за ширу употребу.
Литургија није “измишљотина” једног човека — њени корени сежу до Апостола и самог Христа који је на Тајној вечери уставио њено срце: приношење хлеба и вина, захвалност (евхаристија) и причешће. Свети Јован Златоусти је ту древну структуру уредио, поетски продубио и литургиски уобличио. Његова литургија се од 5. века непрекидно слави у православним црквама.
Поред Литургије Св. Јована Златоустог, у СПЦ се користе још две: Литургија Св. Василија Великог (дужа, слави се десет пута годишње на одређене празнике и постом недељама) и Литургија Преждеосвештених дарова (Св. Григорија Двоеслова — слави се средама и петцима Великог поста).
Литургија није само молитвени скуп — она је истински сусрет Цркве са Христом. Православни богослови наглашавају: на литургији небо и земља постају једно, и заједно с анђелима појемо хвалу Богу.
Припрема верних
Литургија почиње пре него што верник уђе у цркву. Припрема је део обреда.
Духовна припрема: Вече пре литургије је вече мира — избегавају се свађе, груби разговори, прекомерно гледање телевизије. Читају се вечерње молитве. Дан пре литургије препоручује се пост (уздржавање од меса, млека, јаја и алкохола) и уздржавање од брачних односа.
Јутарње молитве: Ујутру, пре поласка у цркву, верник чита јутарње молитве и, ако се причешћује, Правило за свето причешће (три канона, акатист и молитве). Ово правило је обимно — многи га читају дан раније увече и ујутру.
Пост од хране: Ко се причешћује, не једе ништа од поноћи — ни воду, без медицинског изузетка.
Исповест: Пре причешћа, верник је дужан да се исповеди — идеално дан пре или рано јутро пре литургије. Без исповести, одрасли не приступају причешћу.
Долазак у цркву: Долази се пре почетка литургије, свлачи се капут, пали свећа, прави мали метанија пред иконама. Жене улазе са покривеном главом.
Ток литургије
Проскомидија (Литургија припрема)
Пре него што верници уђу, свештеник врши Проскомидију — скривену литургијску припрему за олтаром, за иконостасом. Узима посебни хлеб (просфору) и посебним копљем (дискос ножем) вади делове који симболизују Христа, Богородицу, све свете, живе и умрле вернике.
Помени (листићи са именима) које верници доносе пред литургију или шаљу свештенику узимају се управо овде — свештеник чита свако име и вади делић хлеба за сваког помињатог. Ови делићи се на крају литургије убацују у путир (Свету Крв) уз молитву за опроштење.
Проскомидија подсећа: на литургији Црква моли и за живе и за умрле, у једној заједници Тела Христовог.
Литургија оглашевених
Почетак (Почело)
Литургија почиње речима ђакона: “Благослови, владико!” Свештеник из олтара уздиже Свето Јеванђеље и узвикује: “Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.” Хор одговара: “Амин.” Ово је почетак литургијског простора — Црква ушла у Царство Божије.
Велика ектанија (Молитвеница)
Ђакон или свештеник гласно износи молбе — за мир у свету, за цркву, за патријарха, за све вернике. На сваку молбу хор одговара: “Господи, помилуј.” Ове ектаније су глас Цркве која моли за све и свакога.
Антифони
Певају се (или читају) три групе псаламских стихова — антифони. На трећем антифону певају се Блаженства из Јеванђеља (Мт 5), док се у олтару врши “Мала еисход” — износ Светог Јеванђеља.
Мала еисход (Мали вход)
Ђакон или свештеник износи Свето Јеванђеље из олтара и улази натраг са њим, симболизујући долазак Христа-Логоса у свет. Хор пева “Приидите, поклонимсја…”
Трисветоје
“Свјатиј Боже, свјатиј Крепкиј, свјатиј Безсмертиј, помилуј нас” — Трисветоје (Трисагион) се пева три пута. Ово је анђелски поздрав Богу — Црква се придружује небеској песми.
Апостол
Чита се одломак из Апостолских посланица — сваки дан у календару има одређено читање (прокимен). Између читања пева се прокимен (краћи стих). После Апостола ђакон каже “Мир теби читајући” и верници одговарају.
Јеванђеље
Свештеник или ђакон чита Свето Јеванђеље. Током читања верници стоје мирно, без кретања. После читања: “Слава Теби, Господи, слава Теби.”
Појектинија и разгон оглашевених
Ђакон изговара молбе за оглашевене (оне који се припремају за крштење, и који се више не налазе физички у храму, али остаје литургијска формула). Потом позива вернике да остану: “Верујући, опет и опет миром Господу помолимо се.”
Литургија верних
Херувимска песма
Једна од најлепших црквеномузичких творевина. Верници певају (или слушају): “Који херувиме тајно образујемо и животворној Тројици трисвету песму певамо, сваку сад животну бригу оставимо…”
Док хор пева, ђакон и свештеник врше тајне молитве у олтару и припрема се Свети принос.
Велика еисход (Велики вход)
Свештеник (и ђакон) износе Свете дарове — принос хлеба и вина — из жертвеника кроз северна црквена врата, кроз средиште храма и враћају се у олтар кроз Царска врата. Ово је процесија у којој Христос симболично улази у Јерусалем — и верници стоје с покорушћу, као да су сведоци Страсти. Ђакон помиње презвитера, епископа, патријарха и све вернике.
Символ вере (Вјерују)
Сви заједно певају или читају Никео-Цариградски Символ вере — “Вјерују во јединого Бога…” Ово је исповедање вере целокупне Цркве. Ко жели, може тихо певати са хором.
Евхаристијски канон (Анафора)
Срце литургије. Свештеник чита тајне молитве — Анафору — евхаристијску молитву која описује спасењска дела Божја и зазива Духа Светога да претвори дарове.
Кључни моменти:
- “Твоја од Твојих Теби приносимо…” — хор и свештеник заједно
- Призивање Духа Светога (Епиклеза) — свештеник се клања три пута и моли Духа Светога да силом претвори хлеб и вино у Тело и Крв Христову
- После Епиклезе, дарови су претворени — Света тајна је извршена
Причесни стих
Хор пева причесни стих (киноник) док свештеник и ђакон примају причешће у олтару.
Причешће верних
Царска врата се отварају, свештеник износи путир и позива вернике: “Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите.” Верници приступају смерно, са рукама скрштеним на грудима, примају Свето Причешће, љубе дно путира и одлазе на страну где се даје топла вода и антидорон.
Благодарствене молитве
После причешћа, хор пева захвалне тропаре. Свештеник чита благодарствену молитву.
Отпуст
Свештеник излази са крстом, закључује литургију и благосиља вернике. Верници љубе крст и примају антидорон — остатак благословљеног хлеба. Литургија је завршена.
Када се клања и када се стоји
Стајање је основна поза православног молитеља — симболизује васкрсење, усправљени живот у Христу. Клањање је израз понизности и кајања.
Клањајте се (метанија до пода):
- При уласку и изласку из цркве
- Током великих ектанија, на “Господи помилуј”
- На почетку Евхаристијског канона и при Епиклези
- Лично, кад год се осећате наведени
Не клањајте се (према канонима):
- Недељом и током Педесетнице (од Ускрса до Духова)
- На празнике
- После причешћа тога дана
Ако нисте сигурни, посматрајте шта раде искуснији верници око вас. Црква није војничка формација — битна је искреност, не савршена униформност.
Језик литургије у СПЦ
Српска православна црква литургиски језик мењала је кроз векове. Првобитно је литургија била на грчком, потом на старословенском (црквенословенском), а после Св. Саве на српскословенском — црквенословенском прилагођеном српској фонетици и традицији.
У савременом добу, питање језика литургије отворено је и разноврсно:
-
Црквенословенски (српскословенски): Већина српских парохија, посебно у дијаспори, задржава црквенословенски као примарни литургијски језик. Аргументи: вековна традиција, дубина језика, дистинкција од свакодневног говора који уводи у свето.
-
Савремени српски: Све већи број парохија, нарочито у урбаним срединама Србије, уводи савремени српски за читања (Апостол, Јеванђеље) и понекад за ектаније. Аргументи: разумљивост, приступачност за младе, верност оригиналној литургијској намери (литургија је увек била на разумљивом језику).
-
Двојезична пракса: Компромис који је све чешћи — хор пева црквенословенски, али свештеник чита Апостол и Јеванђеље на српском.
Званични став СПЦ је да оба приступа имају оправдање, и да свака епархија и парохија може наћи свој пут. Оно што остаје непромењиво јесте суштина — Христос је исти на сваком језику, и Литургија је иста без обзира на фонетику.