Житије
Свети Цар Урош Српски, у народу назван Нејаки, био је последњи цар из славне династије Немањића — оне ложе светих владара која је Српском народу дала не само државну величину, него и Цркву, културу и духовност. Родио се око 1337. године као син цара Стефана Душана Силног и царице Јелене, од албанске породице, и на престо ступио 1355. године, после очеве изненадне смрти. Имао је само деветнаест година када је преузео одговорност над једним од тада највећих царстава на Балкану.
Наслеђе које је Урош примио било је грандиозно по пространству, али крхко по унутрашњој кохезији. Душанов блистави успон био је плод цареве личне енергије, војничкога генија и дипломатске вичности — особина које млади Урош није поседовао у једнакој мери. Србија се после Душанове смрти почела распадати на феудалне области којима су управљали моћни властелински династи, сваки са својом војском, амбицијама и интересима. Никола Алтомановић, Војислављевићи, Балшићи, Мрњачевићи, Лазаревићи — сви су настојали да учврсте власт над парцелама царства, а централна царска власт постајала је све безутицајнија.
Урош није био човек ратника ни тврдога владара. Предање га описује као човека благога срца, побожнога и смернога — али у време када је Србија требала челичног цара, а не монахос на престолу. Управо та разлика између идеала и стварности опечатила је његову владавину и довела до неумитног распадања империје. Није био кукавица ни злонамерни владар — био је праведник који није био дорастао историјском тренутку у коме га је Бог поставио.
После трагичних пораза српске властеле — битке на Марици 1371. године, у којој су погинули Вукашин и Угљеша Мрњачевић — Урош је изгубио последње савезнике који су му могли помоћи да обнови царску власт. Према предању, Цар Урош је преминуо исте те 1371. године на Косовом пољу, млад и без порода, одневши са собом у гроб последњи траг Немањићке владарске лозе. Имао је тек тридесет и нешто година.
Српски народ је препознао у Урошу мученика на царском трону — не онога који је пао од мача противника, него онога који је пао под теретом историје и воље Божје, у тишини и понизности која је била далеко од царске помпезности. Сматрали су да је својом смрћу затворио једно доба и отворио ново — доба борбе за преживљавање, које ће кулминирати косовским епосом. Урошева невина и блага смрт схватана је као својеврсна жртва, готово мученичка — слабога и беспомоћног који није зло чинио, и који је ипак пао.
Црква му је указала част светости и благочастивог цара-праведника, који је живео побожно у тренуцима када му историја није дозвољавала ништа друго. Мошти су му чуване и поштоване у српским храмовима, а народ му се обраћа нарочито у временима малодушности, беспомочности и притиска судбине — тражећи утешитеља који разуме слабост и који је сам био слаб, а ипак свет.
Слави се 2. децембра по јулијанском календару, у предвечерју Божићног поста, када Црква улази у време ишчекивања и тишине — слично тишини у којој је овај свет цар отишао у вечност.
Тропар (глас 4)
Последњи од Немањића и цар праведник, који си у вику распадања царства остао веран Христу и Цркви, Урошу свети — не сном царским ни мачем, него понизношћу незнану победио си свет. Моли Христа Бога да дарује народу српском чврстину у вери и наду у Божју правду која превазилази правду овога века.
Кондак (глас 3)
Слабе руке али чиста срца био си, Урошу царе, и Бог је чистоту твоју примио као жртву мирисну. Не остави нас без заговора пред Христом, него моли за оне који су слаби и беспомоћни, да и они нађу утешение у Господу који прослављује кротке.