Житије
Свети Апостол Тома, чије име на арамејском значи „близанац” (а на грчком Дидим), био је родом из Галилеје. Позван у круг Дванаесторице, Тома се истиче као апостол који је вољан пратити Учитеља чак и до смрти — када је Христос најавио одлазак у Јудеју после вести о Лазаровом успењу, и када су апостоли страховали од каменовња, Тома је охрабрио браћу: „Идемо и ми да умремо с њим.” У тој реченици очитује се Томин карактер: смелост и непосредност, али и склоност да мисао изрекне без украшавања.
На Тајној вечери Тома је поставио Христу питање које је отворило један од најдубљих одговора у Јеванђељу: „Господе, не знамо куда идеш; како можемо знати пут?” Христос је одговорио: „Ја сам пут и истина и живот” — речи које Црква до данас памти као сажетак целог Јеванђеља.
Сцена која је Томи дала надимак „неверни” — али и титулу апостола који је Васкрслог Христа познавао најдубље — одиграла се осам дана после Васкрсења. Тома није био присутан при првом Христовом јављању апостолима и није могао да прихвати казивање браће: „Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прста свог у ране од клинова, и не метнем руке своје у ребра његова, нећу веровати.” Христос се појавио поново управо ради Томе, позвао га да дотакне ране и прогласи: „И не буди неверан, него веран.” Тома је, видећи и дотакнувши, узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!” — исповедајући Васкрслог Христа пуним богослужбеним насловом. Христос је тада рекао: „Што ме виде, верова; блажени који не видеше а верују” — али та блажена вера поверовалих без вида не укида Томину исповедну вредност, јер је он видио и сведочио ономе што су други примали само вером.
По силску Светог Духа, Тома је жребом добио Персију и Индију као област свог апостолског деловања. Мисија у Индији била је једна од најдаљих и најзначајнијих у апостолском веку. Тома је препловио до југозападне Индије (Керала), обратио бројне хиндуске породице и основао заједницу која се до данас назива „Томине хришћане” или Сиријска Црква Свети Тома. Ова заједница, непрекидно присутна у Индији од првог века, један је од најстаријих доказа апостолског мисионарства.
Док је подизао дворац за индијског краља Гундафора — легенда казује да је новац за изградњу разделио сиромасима, а цару рекао да му је подигао двор на небесима — Тома је напокон ухваћен, мучен копљима и упокојио се као мученик близу данашњег Ченаја (Мадрас), на месту које и данас носи име Сан Томе. Црква га слави 6. октобра, у спомен преноса моштију у Едесу.
Тропар (глас 2)
Апостоле свети Томо, моли милостивога Бога, да даде отпуштење грехова душама нашим.
Кондак (глас 7)
Благодаћу Божијом просвештени, апостоле Томо, Христа Бога исповедаше, говорећи: Господ мој и Бог мој. Стога и ми, славе твојег спомена достојни, тебом благосиљамо Христа који те просветио.