Житије
Свети Стефан Првовенцани, први круњени српски краљ и светородни потомак Немањића, родио се крајем дванаестог века као син великог жупана Стефана Немање — познијег свеца Симеона Мироточивог — и његове супруге Ане. Одрастао је у време када је српска држава била у успону, а Немањина власт над српским земљама достигла своју пуноћу.
После Немањиног абдикације 1196. године и одласка на Свету Гору, Стефан је преузео владавину као велики жупан Рашке. Није то било лако наслеђе: имао је старијих браће — Вукан који је владао Зетом — и одмах су се сукобили око власти. Вукан је уз помоћ Угарске и папске курије привремено потиснуо Стефана, који се нашао у тешком положају. Но Стефан је успео да се уз посредство брата Саве и ослонац на Византију врати на власт и учврсти је.
Прави преокрет у Стефановој владавини збио се када је 1217. године од папе Хонорија ИИИ примио краљевску круну, што га је учинило првим српским краљем — отуда назив “Првовенцани”. Тиме је Србија добила међународни легитимитет једнак осталим хришћанским краљевинама Запада. Но Стефан није био склон латинском хришћанству: само три године касније, 1220. године, примио је другу, православну крунидбену церемонију од руку свог брата Саве, који је управо био посвећен за првог српског архиепископа од цариградског патријарха. Овај други чин био је духовно и политички важнији за српски народ: српска црква постала је аутокефална, а Стефан је њен први краљ под црквеним благословом.
Стефан Првовенцани био је и књижевник. Написао је “Житије Светог Симеона” — житије свог оца — једно од првих дела писане српске књижевности, које се одликује стилском лепотом и дубоким синовским поштовањем према оснивачу династије. У њему описује Немањине врлине, градњу Студенице и одлазак на Свету Гору, те чуда која су се збивала на гробу Мироточивог. Ово дело сведочи о Стефановој теолошкој образованости и дубокој повезаности с монаштином традицијом Немањића.
Владао је скоро три деценије и за то време знатно је проширио и учврстио српску државу. Крајем живота Стефан је примио монашки постриг под именом Симеон, наслеђујући тако и монашку духовну традицију свог оца. Упокојио се у Господу 1227. године и сахрањен је у својој задужбини, манастиру Студеница, који је и сам помагао и допуњавао. Његови свети остаци и дан-данас почивају у Студеници, где су предмет побожног штовања.
Српска Црква канонизовала га је убрајајући га у ред светородних Немањића — свете лозе која је српском народу дала и државност и духовност. Заједно са оцем Симеоном и братом Савом, Стефан чини свету тројку утемељитеља српске државне и црквене традиције.
Тропар (глас 4)
Првовенцани Српске Цркве красе, од корена свете лозе Немањића изниклом, који си од Оца Симеона побожност наследио и од брата Саве благослов примио, цару и монаху Стефане свети, моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 8)
Крунишући се круном царском и монаштином, два пута круном украшен бивши, и од брата Архиепископа Саве благослов примивши, српску Цркву у слободи утврдио си, и житије оца свог славно описао си. Моли Христа Бога, свети Стефане, да спасе душе наше.