Житије
Свети Стефан Дечански, српски краљ и мученик, родио се крајем XIII вијека као син краља Милутина и Теодоре Бугарске. Његово дјетињство и младост протекли су у сјенци дворских интрига и сложених породичних односа који су обиљежавали Немањићку династију у њеном касном периоду. Отац Милутин га је око 1314. године, сумњичећи га за побуну, дао ослијепити — према једном предању, Стефану су очи само привремено умотане, а према другом, доиста је ослијепљен, али му је вид чудесно враћен по молитви и указањем светог Николе.
Стефан је неколико година провео у прогонству у Цариграду, а потом и у манастиру Хиландару на Светој Гори, гдје је дубље упознао монашки начин живота и стекао духовну зрелост која га је пратила до краја дана. Након смрти оца Милутина 1321. године, Стефан је, уз подршку дијела српског властеле, ступио на пријестоље и крунисан за краља.
Владавина Стефана Дечанског (1322–1331) обиљежена је једним од најзначајнијих војних тријумфа српске историје — битком код Велбужда 1330. године, у којој је српска војска, уз учешће српског властелина и бугарског цара у сукобљавању интереса, поразила бугарску силу. Ова побједа учврстила је српски положај на Балкану и отворила пут за даљње територијално и културно јачање српске државе.
Најтрајнији споменик Стефанове владавине је манастир Високи Дечани, који је подигао у плодној долини Бистрице на Косову. Градња манастира трајала је готово читаву његову владавину, а црква Вазнесења Господњег у Дечанима сматра се ремек-дјелом српске и византијске архитектуре. Градњу је водио фра Вита из Котора, мајстор који је спојио романичке и византијске елементе у јединствен стилски израз. Фреске у Дечанима, настале након Стефанове погибије, спадају међу најсачуваније и најљепше у читавом православном свијету.
Трагичан крај краља Стефана везан је за побуну његовог сина Душана. Под притиском властеле која је видјела у Душану енергичнијег владара, Стефан је 1331. године затворен у кули манастира Звечан, гдје је потом задављен — насилно и тајно, без суђења и јавног процеса. Црква је овај крај оцијенила као мученичку смрт: Стефан није страдао за јерес или од пагана, али је жртва издајничке силе и неправде, што му је донијело титулу мученика у литургијско-теолошком смислу српске црквене традиције.
Мошти светог Стефана Дечанског чувају се у манастиру Високи Дечани и до данас су предмет дубоког поштовања. Бројна чудотворна исцелења забиљежена су код гроба свеца, а сама црква манастира проглашена је за УНЕСЦО заштићено насљеђе. Свети Стефан Дечански слави се 11. новембра по јулијанском календару, а Српска православна црква га штује као једног од светих владара из Немањићке лозе који су животом и смрћу свједочили вјеру Христову.
Григорије Цамблак, бугарски књижевник који је дуго боравио на српском двору, написао је опширно житије светог Стефана Дечанског — једно од најзначајнијих књижевних остварења српског и византијског културног круга XIV вијека, у коме се детаљно описују и мучеништво и чуда светог краља.
Тропар (глас 4)
Насљеднику светих предака, красе Србије, цвијете царског коријења, доброљубиви Стефане, мудри владару, који си Дечане богољубиво саградио и у њима почиваш славно, услишај нас који ти се молимо и од сваке недаће избави нас, ти који имаш смјелост пред Христом Богом.
Кондак (глас 8)
Одабраног и славног у царевима, благочасног и дивног мученика, сјајног звијездама дивних чудеса, похваљујмо га достојно, вјерни: јер он моли за нас који га вјерно славимо, Христа Бога који нам дарује опрост гријеха и велику милост.
О слави
Свети Стефан Дечански није уобичајена крсна слава, али је његово штовање нарочито живо у косовско-метохијској области и у породицама које су генерацијама везане за манастир Високи Дечани. Монаси Дечана чувају живи континуитет молитве и славе на дан 11. новембра, а ходочасници из цијеле Србије и српске дијаспоре долазе да се поклоне моштима светог краља.
Манастир Дечани данас је једна од најпосјећенијих светиња Српске православне цркве и симбол опстанка српског народа на Косову и Метохији.