Житије
Свети Прокопије, чије име на грчком значи „напредовање” или „онај који напредује”, био је један од првих хришћана који је поднео мучеништво у Палестини за време Диоклецијановог прогона, почетком четвртог века. Предање га описује као родом Јерусалимца, а некоје изворе наводе Цезареју Палестинску као град у коме је живео и радио. Пре него што је примио крштење, звао се Неанија, што значи „млад човек” — име које је заменио крсним именом Прокопије, симболизујући раскид с прошлошћу и напредак ка новом животу у Христу.
Прокопије је био војни заповедник високог ранга. Одликовао се изузетним војним способностима и био је од цара Диоклецијана постављен за војног команданта у Александрији и потом у Цезареји Палестинској. Управо док је путовао да преузме своју дужност, десио се духовни преокрет који ће одредити цео остатак његовог живота. По предању, Прокопије је током пута чуо или доживео глас који му је говорио — неке верзије предања помињу визију која наликује Павловом искуству на путу за Дамаск. У тој духовној визији уверио се у истину Христа. Одмах по доласку у Цезареју, Прокопије је потражио хришћанску заједницу, примио крсну воду и јавно исповедао своју нову веру.
Наместник Палестину, Флавијан, сазнао је за Прокопијево обраћење. Позвао га је пред суд и захтевао да жртвује римским боговима и цару Диоклецијану. Прокопије је одбио мирно али одлучно, рекавши да се може клањати само једном Богу и Господу Исусу Христу. Флавијан је покушао са преговарањем — нудио му је чин, почасти, могућност да настави војну каријеру. Прокопије је све ово одбацио. Тада је Флавијан наредио мучење.
Муке којима је Прокопије био подвргнут биле су тешке — бичевање, гвоздени куке, распињање. Кроз све то, Прокопије је певао псалме и молио се, не показујући страх. По предању, брдица дванаест жена присутних на суду — неке кажу да су биле угледне Цезарејке, неке да су биле дворске даме — гледајући његову чудесну постојаност, јавно су исповедиле хришћанску веру. Све дванаест су одмах погубљене заједно са Прокопијевом мајком, која је такође била присутна и која се у том тренутку одрекла паганизма и придружила се мученицима.
Прокопије је одсечен мачем 8. јула, око 303. или 304. године — у првим годинама Диоклецијановог великог прогона. Тиме је постао први мученик тог прогона у Палестини, па му се даје почасно место првомученика Палестинског. Еузебије Цезарејски, велики црквени историчар који је живео у то време и који је лично познавао неке од палестинских мученика, укратко бележи Прокопијево име међу првим жртвама Диоклецијановог прогона.
У предању православних Срба, свети Прокопије поштован је као заштитник војника и ратника. Посебно је цењен у српским манастирским заједницама где су мужеви војничког позива тражили његову заштиту уочи похода. Његова икона приказује га у војничкој опреми са крстом у руци — слика војника који је одабрао Христов крст уместо царског стандарда. Празник му се слави 8. јула по јулијанском, што одговара 21. јулу по грегоријанском календару, дан после свете Недеље, чинећи та два летња martyra духовним суседима у литургијском венцу.
Тропар (глас 4)
Војник Христов од јуности си био, Прокопије славни, и венцем мученичким си се окитио; крстом се оградивши, паганску обману си развејао. И сада моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 5)
Бојајући се Бога, славни првомучениче Прокопије, паганским жртвама си се супротставио и венац мученички си прославио. Стога ти Црква пева сваке године, молећи твоје заговорништво за нас грешне.