Житије
Свети Преподобни Паисије Атонски, чије је световно име било Петар Величковски, родио се 1722. године у Полтави (Украјина) у свештеничкој породици. Од раног детињства васпитаван је у духу православне побожности, а већ у младим годинама осетио је снажан позив ка монашком подвигу. Студирао је у Кијевско-могиљанској академији, али је напустио школу пре завршетка, јер је жудеО за духовним, а не академским образовањем — тражио је не знање о Богу, него живу заједницу с Богом.
У потрази за истинским духовним водитељем, млади Петар је путовао кроз Молдавију и Влашку, где је упознао низ стараца и монаха, али нигде није нашао онога кога је тражио — неког ко би му могао бити духовни отац у правој хесихастичкој традицији. Око 1746. године, вођен Божјим промислом, стигао је на Свету Гору Атонску и ту примио монашки постриг под именом Паисије. На Атосу се предао строгим подвизима и наставио потрагу за аутентичном духовном традицијом отаца, уроњеном у непрекинуту традицију Исусове молитве.
На Светој Гори Паисије је пронашао старе рукописе светих отаца који су били готово заборављени. Почео је да сакупља ове драгоцене текстове, а око њега се постепено сабирао круг братије који је делио његову жудњу за обнављањем хесихастичке молитве. Паисијево братство на Атосу постепено се увећавало, а када је манастир Св. Илије на коме су боравили постао претесан, преселили су се 1763. у Молдавију, где су им власти уступиле манастир Драгомирна.
У Молдавији, Паисије је преузео управу манастира Неамт, који ће под њим постати једно од највећих духовних жаришта православног истока. Овај манастир, који је у време Паисијевог доласка био скоро запуштен, претворио је у монашки центар који је на врхунцу имао више од хиљаду братије из различитих народа — Руса, Молдаваца, Срба, Грка, Бугара и Румуна. Била је то права међународна заједница у духу православне еклезиологије.
Паисијево најважније културно и духовно дело било је превођење и приређивање Филокалије — зборника хесихастичких текстова светих отаца — на црквено-словенски језик, под насловом Dobrotolyubie (1793). Овај превод имао је огроман утицај на руско, српско и бугарско монаштво и побожност. Путем Паисијевих ученика хесихастичка обнова проширила се по целом словенском свету: његови ђаци долазили су у српске манастире и обнављали монашки живот у Србији, Војводини и Босни, нарочито на Фрушкој Гори и у Троноши.
За српску Цркву Паисије је посебно важан јер је његов духовни утицај стигао до Светосавске баштине управо у време када је српски народ пролазио кроз најтежа искушења турске владавине. Паисијеви ученици у србским манастирима обнављали су писарство, богослужбени живот, монашка правила и патристичку литературу. На тај начин, Паисије је посредно био духовни отац српске верске обнове у 18. и 19. веку.
Упокојио се мирно 1794. године у манастиру Неамт у Молдавији, окружен стотинама монаха које је васпитао и упутио на пут спасења. Канонизован је од стране Румунске православне цркве 1988. године, а Руска и Српска црква га поштују на овај дан као једног од највећих духовних отаца новијег доба. Свети Паисије остаје живи узор — онај који није само говорио о молитви, него је молитвом живео и ту молитву пренео на хиљаде душа.
Тропар (глас 4)
Пустиње светогорске цвет духовни, Молдавије славни пастиру, наставниче непрестане молитве и собирачу отачких предања, Паисије преподобни, ти си обновио давно заборављене путеве подвига. Моли Христа Бога да дарује монасима ревност богоугодну, а свим вернима мир и спасење.
Кондак (глас 6)
Светлости невечерње откровен наследник, који си Филокалију славних отаца словенским језиком народима даровао, Паисије блажени, учитељу непрестане молитве — не престај молити за стадо своје, да хвалимо Бога који те прослави.