Житије
Свети Никодим Српски Архиепископ живео је и деловао у првој половини четрнаестог века и убраја се у ред оних црквених поглавара који су Српску православну цркву, у њеном најзначајнијем добу, уобличили не само духом него и словом закона и канонског поретка. Његово поимање црквене службе било је дубоко монастичко и богословски утемељено, а управљање Црквом схватао је као подвиг у служби Божијој и пастирску одговорност пред Богом и народом.
Пре него што је узашао на архиепископски трон, Никодим је био монах и духовни подвижник, сазрео у молитви и теолошкој наобразби. Претпоставља се да је време провео на Светој Гори Атонској, духовној колевци српског монаштва, где су се формирали готово сви велики црквени великодостојници српског средњег века. Атхос је у то доба био живо средиште хесихастичке духовности — унутарње молитве и богозрења — те је Никодим вероватно био под утицајем те традиције, која је у то време захватала целу православну екумену.
На чело Српске архиепископије ступио је око 1317. године, наследивши Јевстатија ИИИ. Владао је Црквом у периоду који је претходио великом успону српске државе под царем Душаном. Као црквени поглавар, Никодим се посебно истакао превођењем и прилагођавањем богослужбених текстова и типика. По угледу на атонску исихастичку традицију, увео је у Српску цркву Јерусалимски типик — свеобухватно богослужбено правило које регулише читав литургијски живот цркве и манастира. Овај типик, познат под различитим именима, био је плод вишевековног литургијског развоја Православне цркве и Никодим га је превео и прилагодио за српске прилике, чиме је учинио непроцењив допринос уједначавању и уздизању богослужбеног живота српских епископија и манастира.
Никодимов рад на литургијском законодавству био је од далекосежног значаја: увођењем Јерусалимског типика, српска богослужбена пракса ускладила се са општеправославним стандардом и тиме Српска црква чвршће везала за ширу православну екумену. Овај типик је у српским манастирима, уз мање измене, остао на снази вековима.
Као архиепископ, Никодим је и сам писао и преписивао — сачуван је један препис Јерусалимског типика за који се сматра да је урађен непосредно под његовим надзором или да га је он сам приредио. То га сврстава у ред српских црквених писаца и просветитеља који су, уз све пастирске обавезе, проналазили времена за књишку културу.
Упокојио се у миру, а Српска православна црква канонизовала га је и уврстила у ред светих. На дан 11. маја по јулијанском календару, Црква пева похвалу овом великом архијепу и законодавцу, који је деловањем свога ума и духа утро пут литургијској обнови српског народа.
Тропар (глас 4)
Правилом јеванђелскога жића украшавши се, Никодиме премудри, светогорском исихијом душу узвисивши, столио си на престолу светог Саве и Цркву српску упутио си у лепоту богослужја. Моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 6)
Као мироносни цвет из рајских вртова процветао си на трону архиепископском, богомудри Никодиме, и Типиком Јерусалимским Цркву српску обрадовао. Законодавче и пастиру благи, не престај молити за твоје стадо пред Христом Богом.