Житије
Свети Лука Кримски, у свету Валентин Феликсович Војно-Јасенетски, рођен је 27. априла 1877. године у Керчу, у породици апотекара. Од младости је показивао изузетне способности за уметност и науку, али је на крају одабрао медицину — не због славе или зараде, него из жеље да помаже сиромасима и страдалницима. Завршио је Медицински факултет у Кијеву и убрзо се истакао као изузетан хирург, нарочито на пољу гнојне хирургије. Његова докторска теза о регионалној анестезији била је револуционарна за своје време, а техничке иновације које је увео спасле су на хиљаде живота.
Након смрт своје супруге 1919. године, Валентин Феликсович је све више окретао срце ка Богу и Цркви. Када је епископ Инокентије Ташкентски, разматрајући будуће свештенике, изјавио да му треба човек који би разумео и душу и тело, Валентин се јавио. Заређен за ђакона 1921, исте године и за свештеника, а недуго потом и за епископа — узевши монашко име Лука по апостолу-лекару — одмах је привукао пажњу на себе. У мантији је и даље оперисао болеснике, а у поговору своме медицинском уџбенику написао је: „Нисам престао бити хирург јер сам постао епископ.”
Бољшевички режим није могао толерисати верујућег хирурга који је сто за операционим столом имао икону Христову. Свети Лука је до своје смрти (1961) три пута хапшен и осуђиван: 1923, 1930. и 1937. године. У логорима и прогонству провео је укупно једанаест година, подносио испитивања, психичке тортуре и тешке услове заробљеништва, али ни једном није порекао веру нити се одрекао епископског достојанства. Чак и у изгнанству делио је своја медицинска знања и лечио болеснике. Током Другог светског рата, вративши се у болницу из последњег изгнанства, водио је хируршки одељак за рањене војнике, примивши 1946. године Стаљинову награду за допринос медицинској науци — награду чији је део одмах даровао ратној сирочади.
Као архиепископ Симферополски и Кримски (од 1946. до упокојења 1961), Свети Лука је упркос постепеном губитку вида наставио да проповеда, пише богословна дела и брине о свом стаду. Оставио је за собом обимну медицинску и духовну оставштину: вишетомни „Есеји о гнојној хирургији” и збирку проповеди „Дух, душа и тело” постали су класици сваки у својој области. Упокојио се 11. јуна 1961. године. Канонизован је 1995. од стране Руске Православне Цркве, а Васељенски Патријархат га је уврстио у свете 2000. године. Његова икона са Крима испуњава многе храмове, а бројна исцелења — посебно од болести очију и хируршких компликација — бележена су пред његовим моштима, које се чувају у Симферопољу.
Тропар (глас 1)
Свете исповедниче и исцељитељу Луко, молитвом и скалпелом болеснима си служио, веру Христову усред мука си исповедао, у изгнанствима Бога си славослов. Моли Христа Бога да дарује здравље душама и телима наших.
Кондак (глас 2)
Хирурга и архиепископа, исповеднику и чудотворце тебе славимо, свети Луко, који си на телу и души научавао: нема праве медицине без Христа, и нема пастировања без љубави. Испросил нам ту љубав у небу.
О слави
Свети Лука Кримски није у српском народу уврштен у класичне крсне славе, али га многи лекари, хирурзи и медицинари почитују као свог небеског заштитника. Храмови који носе његово име подижу се широм православног света.