Житије
Свети Кипријан и Светомученица Јустина живе у црквеној традицији као пример савеза између бившег грешника и чисте девице, спојених у Христу кроз мучеништво. Њихова прича, која сеже у трећи и почетак четвртог века, сведочанство је о силини хришћанске вере и о немоћи ђаволске преваре пред истинском побожношћу.
Кипријан је био родом из Антиохије Сиријске, где га је већ у раној младости отац посветио слуги ђавола. Школовао се у разним паганским светилиштима — на Олимпу, у Аргосу, у Мемфису и у Вавилону — и стекао дубоко знање магије, врацхтва и призивања демона. Достигао је врхунац паганског мистицизма и био поштован као вештак у општењу с духовима таме.
Јустина је, насупрот томе, била кћи паганског свештеника Едезија у Антиохији, која је прихватила хришћанску веру чувши проповед ђакона Правилија о Христу. Крстила се заједно с родитељима и посвети своју девичанску чистоту Христу, одлучивши да не улази у брак. Била је позната по свом побожном и узорном животу.
Један имућан младић по имену Аглаида заљубио се у Јустину и, када одбијањем није могао да је приволи на брак, обратио се Кипријану тражећи од њега магијску помоћ. Кипријан прихвати задатак и три пута посла демоне на Јустину: једном посла нижег ђавола који се претвори у младића, други пут посла самог кнеза таме. Сваки пут Јустина је молиитом, крсним знаком и зазивањем Христа и Богородице растјеривала демонске нападе и остајала непоколебана. Демони би се враћали Кипријану поражени и срами.
Кипријан је овом искуству почео да размишља. Схватио је да је сила којој Јустина прибегава — сила Христовог крста — моћнија од сваког ђавола којег је он икада призивао. Када је трећи пут демон збуњено побеже од Јустининог крста, Кипријан је с ужасом спознао варку којом је живео: ђаво му је лагао да је свемоћан, а једна молитва побожне девојке га је растерала. Тада је одбацио све књиге и списе магије и отишао антиохијском епископу Антими, исповедивши све грехе свог ранијег живота и тражећи крштење.
После крштења Кипријан је надокнадио изгубљено време горљивим аскетским животом и теолошким образовањем. Напредовао је брзо: најпре је заређен за ђакона, потом за свештеника, а напослетку је постао епископ Картаге — или по другом предању — Антиохије. Јустина је прихватила монашку капу и постала старешина женске монашке заједнице.
Када је настало Диоклецијаново гонење хришћана почетком четвртог века, Кипријан и Јустина су ухапшени. Одведени су у Никомедију пред намјесника Еутолмија који их је мучио покушавајући да их присили на одрицање од вере. Оба су остала постојана. Најзад су око 304. године обеколовљени мачем на реци Галу.
Војник Теокист, који је присуствовао погубљењу и био ганут мученичком храброшћу светитеља, одмах призна веру у Христа и буде смакнути заједно с њима. Мошти светих пренесене су у Рим, а потом у Константинопољ.
Свети Кипријан сматра се заштитником од злих духова, урока и врачања, јер је и сам прошао тај пут и зна све тајне ђаволске преваре — и победио их. Верници му се утекају с молитвама за заштиту од чаролија и сваке демонске напасти.
Тропар (глас 4)
И нравом причасник, и престолом наследник апостолима бивши, делатност обрете, богодахновени, к bogosozercaniyu степену: сего ради слово истини ispravlyaya, и very ради пострада дазхе до крови, свештенномучениче Кипријане, моли Христа Бога spastisya душам нашим.
Кондак (глас 2)
Волшебства прервав, pravoslaviya уцхитель byv, бесов же mnogoobraznyya лести победил јеси, и с Justinoyu tebye прославлшему Христу взвал јеси: заштити оба нас от врагов vidimyh и nevidimyh.
О слави
Свети Кипријан и Јустина немају статус популарне крсне славе у српским породицама, али је њихово штовање присутно у манастирима и код верника који траже духовну заштиту од негативних утицаја и демонског деловања. Посебно се моле Кипријану они који су се бавили окултизмом и траже ослобођење, као и породице које сматрају да су под утицајем урока или чаролија.