Житије
Свети Јоаникије ИИ, српски патријарх и угодник Божји, живео је у једном од најславнијих и најсудбоноснијих векова српске историје — у 14. столећу, када је српска држава достигла врхунац своје моћи, а Српска црква уздигла се на степен патријаршије. Родом је био из српских земаља, монашку школу прошао је у окриљу пећке духовне традиције, а на архијерејски трон Српске цркве ступио је 1338. године као наследник архиепископа Данила ИИ, прихвативши бригу о народу Божјем у бурно али и величанствено време.
Јоаникијев патријаршијски рад одвијао се у тијесној сарадњи са царем Стефаном Душаном Силним, под чијом руком је Србија проширила границе од Дунава до Егејског мора, обухвативши Македонију, Епир, Тесалију и знатан део Албаније и Грчке. Душан је у свом освајачком и државотворном послу тражио црквено утемељење свог царског достојанства, а патријарх Јоаникије разумео је да величина народа није само у војној моћи, него у духовној исправности и црквеној уређености. Између цара и патријарха владала је плодоносна слога, каква је била идеал византијског разумевања односа цркве и државе — симфонија власти.
Круна Јоаникијевог архијерејског деловања била је Саборска скупштина у Скопљу 1346. године, на којој је проглашено Српско царство, а српска Архиепископија уздигла се у ранг Патријаршије. На том сабору, који су потписали и одобравали и охридски архиепископ и цариградски протосинђел, Јоаникије је свечано помазан и уздигнут за првог патријарха српског, заузевши почасно место одмах иза цариградског патријарха у диптисима православних цркава. Тај чин био је од пресудног значаја за самосвест српске Цркве и народа — Срби нису више били само покрајинска Црква, него равноправни у породици аутокефаних помесних православних цркава.
Као патријарх, Јоаникије је настојао да учврсти црквену организацију, подигне моралну разину свештенства и монаштва, те да обнови и подиже храмове и манастире. Посебна му је била брига за Пећку патријаршију као духовни и административни центар српске Цркве, као и за светогорске манастире, пре свега за Хиландар, који је за време његове управе примао богату царску помоћ.
Када је овај свети архијереј прешао у вечност 1354. године, сахрањен је у Пећкој патријаршији, где су његове мошти постале извор утешења и молитве за српске монахе и вернике. Црква га је уврстила у ред светих, препознавши у њему не само црквеног дипломату и државника, него и истинског пастира који је живео Еванђељем које је проповеДАО — у скромности, молитви и бризи за повереноде му стадо Христово.
Свети Јоаникије ИИ остаје узор архијереја који је разумео да црквена величина не лежи у спољашњем сјају, него у верности Христу и служењу народу. Слави се 30. октобра по јулијанском календару, у време јесењих дана када природа припрема мировину, а Црква сведочи да су свети у Богу живи заувек.
Тропар (глас 4)
Наследник апостола и патријарх српски, молитвеник горљиви за народ Божји, Јоаникије свети, уздиго си Цркву Христову у Срба на висину патријаршијског достојанства, сабравши овце расијане под пастирски штап љубави. Моли Христа Бога да дарује мир Цркви и спасење душама нашим.
Кондак (глас 6)
Пастиру благи и крмчитељу мудрости, који си у данима славе српске стао пред престол Божји за народ твој, свети Јоаникије, не остави ни нас без молитве твоје, него нас сабери у једно стадо Христово, да славимо Бога са свима светима у век века.