Житије
Свети Преподобни Иларион Велики сматра се оцем и утемељитељем палестинског монаштва, а његово житије забележио је славни црквени отац Јероним Стридонски — пореклом из Далмације — у једном од најлепших хагиографских дела древне Цркве.
Иларион је рођен око 291. године у месту Тавата близу Газе у Палестини, у паганској породици. Као дечак послат је на школовање у Александрију, где је ступио у додир с хришћанином који га је привео цркви. Крстио се и одмах запалио жаром вере, напуштајући свет забаве и растресености. Чувши за славног Антонија Великог који је живео као пустињак у египатској пустињи, млади Иларион пође к њему и проведе око два месеца учећи од њега основе аскетског живота.
По повратку у Палестину, затекао је оба родитеља мртва. Имовину је разделио браћи и сиромасима задржавши за себе само скромну монашку одећу, и повукао се у самоћу у пустињу близу Газе, на месту Мајума. Ту је живео у крајњој суздржаности: јео је само петнаест смокава дневно, није користио уље нити вино, спавао је на голој земљи, а свако тело је савлађивао дуготрајним молитвама и бдењем. У тој суздржаности провео је десетљећа, борећи се и с демонским нападима који су му узнемировали миросну тишину.
Глас о Иларионовим чудесима убрзо се проширио Палестином и целим истоком. Долазили су болеснички, опседнути демонима, слепи, хроми — и Иларион их је исцељиво снагом молитве и Божије благодати. Једна од најпознатијих прича говори о жени која није могла да роди петнаест година, а по Иларионовој молитви родила је сина. Наравно, свако исцељење чинио је у Христово име и увек упозоравао да хвала припада Богу, а не њему.
Око њега се почела скупљати браћа жељна монаштва, и Иларион је нерадо али богобојажљиво прихватио улогу духовног оца и наставника. Тако је у Палестини настао први организовани монашки центар, по угледу на египатске пустињаке, али прилагођен палестинским приликама. Иларион је у том смислу за Палестину исто што је Антоније Велики за Египат.
Међутим, мноштво посетилаца и слава нису били по вољи смиреном пустињаку. Када је глас о њему постао толико велик да му више није остављао мира за молитву, Иларион је побегао са Свете Земље. Отишао је најпре у Египат да походи Антонијево пустињачко мето (Антонија већ није било, упокојио се), потом на Сицилију, где је неко време боравио у анонимности бавећи се ручним радом. Но и тамо га је препознао један опседнути који је завикнуо ђаволу: “Иларио, слуга Христов!” — и убрзо су га поново почели навреивати верници и болесни.
Бежећи од славе, Иларион је путовао у Далмацију, где је неко време боравио на обали Јадранског мора. И тамо је чинио чуда: у једној приморској вароши смирило се олујно море на његову молитву. Коначно је стигао на острво Кипар, где је у унутрашњости, близу Пафоског приморја, пронашао мирну самоћу. Ту је провео последње године свог земаљског живота, и упокојио се у Господу 371. године, достигавши осамдесет година.
По Иларионовој упокојби, његова ученица Испихора превезла је свечева тела на Кипар, где су и остала као светиња. Црква на Кипру и данас чува свето успомене на овог пустињака, који је донео монаштво с истока на запад.
Тропар (глас 8)
Суза твојим путове искриливши, смирением славу стече, и немоћима својевољним здравље прида, чудесима пак и духова обасјао се. Оче наш Иларионе, моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 6)
Пустињским пребивањем и подвизима украшен, и анђелским животом озарио си обитаваоце пустињи, чудесима пак и исцељенима прославио се јеси, оче преподобни Иларионе. Моли Христа Бога, који те прослави, да спасе душе наше.