Житије
Свети Григорије Богослов, архиепископ Цариградски, један је од Три Света Јерарха и један од најдубљих хришћанских богослова свих времена. Рођен је око 330. године у Аријанзу у Кападокији (данас централна Турска), у побожној породици. Отац му је био епископ Григорије Старији, а мајка Нона — жена изузетне духовности која се сврстава у ред светих. Његов брат Цезарије и сестра Горгонија су такође прослављен у Цркви.
За образовање Григорије је отишао у Цезареју Кападокијску, Цезареју Палестинску, Александрију и напокон у Атину — тада најугледније образовни центар хеленског света. У Атини се спријатељио са Василијем Великим, пријатељем који је обележио цео његов живот; заједно су похађали предавања и заједно живели аскетски. По повратку у завичај крстио се и примио монашки постриг.
Отац га је рукоположио за свештеника у Кападокијским црквама, али Григорије, привржен контемплативном животу и теолошком проучавању, у почетку се опирао пастирском позиву. Ипак је прихватио мисију и изузетно се ангажовао у одбрани Православља у време када је аријанство било готово званична политика царства. Вацилије га је 372. године заредио за епископа малог и запостављеног Сакима.
Врхунац његове црквене делатности био је између 379. и 381. године, када је позван у Цариград да обнови православну заједницу у граду готово потпуно заробљеном јересима. Тамо је, у малој капели названој Анастасија (Васкрсење), држао чувене теолошке проповеди о Светој Тројици — пет теолошких говора који су му донели надимак „Богослов”. Његова елоквентност, теолошка прецизност и духовни жар привукли су огромно мноштво; али су и изазивали жестоке нападе јереских руља које су га каменовале и покушавале да га убију.
На Другом васељенском сабору у Цариграду 381. године Григорије је председавао као архиепископ. Сабор је дефинитивно потврдио Никејски символ вере и формулисао науку о Светоме Духу. Ипак, исцрпљен сукобима и слабог здравља, Григорије се повукао са трона, изговоривши један од најдирљивијих опроштајних говора које патристица познаје, те се вратио у Кападокију. Тамо је провео последње године у песништву, теологији и молитви. Упокојио се 25. јануара 389. или 390. године.
Григорије је оставио богато књижевно наслеђе: четрдесет и пет теолошких говора, више од двеста посланица и око хиљаду теолошких песама. Његова теологија Тројице и пнеуматологија — наука о Светоме Духу — темељ су православне догматике до данас.
Тропар (глас 1)
Пастирска свирала богословља твојего прегроми философске труби; јакоже глубины Духа вззиска и krasoty вјешче приложи ти, Григорие Богослов, отче наш, моли Христа Бога да спасёт душе наше.
Кондак (глас 3)
Богословијем своји jazyk отверзл јеси и пасјенијем отверз ум свјатијеми својими устнами, јако труба божественнаја, Григорие, премудрими богословијем своји утверди правоверие.