Житије
Свети Евстатије ИИ био је један од највећих црквених пастира српског народа у XIII веку, наследник дуге линије светитеља-архиепископа које је зачео сам Свети Сава Српски. Порекло и младост Евстатијева нису у изворима подробно описани, али предање Цркве сведочи да је провео младост у манастирским кућама, васпитан у духу српско-атонске монашке традиције. Примио је монашки чин и наобразбу карактеристичну за духовне наследнике Светог Саве — богословску озбиљност, каноничку темељност и мисијарски жар.
На архиепископски престо Српске цркве Евстатије је ступио 1279. године, наследивши Евстатија И. Његова архипастирска служба одвијала се у динамичном, али и бурном периоду српске историје — за владавине краља Драгутина, а потом и моћног краља Милутина (Стефана Уроша ИИ Милутина). Управо уз краља Милутина Евстатије ИИ остварује најважнија црквена дела свога архипастирства. Милутиново време било је златно доба српске црквене и културне обнове: градиле су се цркве и манастири, успостављали односи с Византијом, а Српска црква је ширила своју организацију.
Најважнија црквена борба Евстатијева била је сузбијање богомилске јереси, која је и у 13. веку била раширена у појединим српским крајевима. Богомили су одбацивали црквену хијерархију, светотајнски живот и материјални свет, те су представљали озбиљну претњу правоверној заједници. Евстатије је савесно организовао црквене саборе, слао мисионаре у заражене крајеве и писао пастирске посланице које су позивале на повратак правој вери. Није прибегавао насиљу, него убедљивој речи и молитвеном посредовању — што је карактеристика светитељског приступа црквеном управљању.
Поред борбе с јересом, Евстатије се бринуо за уређење цркве изнутра: потврдио је канонски поредак у епархијама, бринуо о васпитању свештенства и поучавао народ. Сарађивао је с византијском црквеном влашћу, чувајући канонски положај Српске архиепископије. Срушене или оштећене цркве обнављао је, а новим манастирима давао типике и благослов. Умро је крај 1286. или почетком 1287. годИне у манастиру Жича — матичној кући Српске архиепископије, коју је Свети Сава подигао као цркву-мајку свих српских епископија. Свете мошти Евстатија ИИ чувају се у Пећкој патријаршији, средишту српске црквене памети и богољубља.
Црква га светкује 4. јануара по јулијанском календару, у низу светих српских архиепископа који су од Светог Саве градили духовну кућу српског народа. Евстатије ИИ је узор архиепископа који тихо и стрпљиво чува стадо, сузбија лажне науке и гради Цркву не речима него делима.
Тропар (глас 4)
Архијерејским венцем украшен, архиепископе свети Евстатије, који си Српску цркву мудро и богобојажљиво пастирски водио и јереси богомилску правом вером победио: моли Христа Бога да Цркви Српској поклони мир и јединство, а душама верних спасење вечно.
Кондак (глас 3)
Наследниче Савина и чувару правоверја, Евстатије блажени, ти који си у Жичи архипастирски починуо а мошти твоје у Пеци су положене: Српску цркву у вери утврди и пред Господом заступај народ твој који с побожношћу тебе призива.