Житије
Свети Данило, архиепископ српски, једно је од најзначајнијих лица српске црквене и књижевне историје четрнаестог века. Родио се око 1270. године, вероватно у српским племенићким породицама чија су имења била у области Хума или приморја. Млад је приступио монашком животу, а посебно се везао за манастир Хиландар на Светој Гори, који је и иначе био духовни и културни расадник српске црквене мисли.
У Хиландару је провео више година као монах и игуман, изграђујући се у молитви, посту и проучавању богословља и књижевности. Ту је упио дух хесихастичке традиције Свете Горе — контемплативног монаштва које је у то време доживљавало процват захваљујући светогорским монасима. Тај духовни супстрат оставиће трага и на његовој каснијој књижевној и пастирској делатности.
Његова политичка и црквена вештина испољила се у низу дипломатских мисија које су му поверавали српски владари, посебно краљ Милутин. Данило је био човек од поверења на српском двору, а уједно и беспрекоран монах — спој који је био редак и драгоцен. Кратко је био епископ Бањски, потом епископ Хумски, а 1324. године, после дугих и замршених црквених и дворских околности, уздигнут је на положај архиепископа српског — поглавара Српске православне цркве.
Као архиепископ (1324–1337) Данило је сву своју енергију посветио јачању Цркве и српске духовне културе. Обилазио је епархије, бринуо о верницима и свештенству, а посебну пажњу посвећивао је манастирском животу. Заједно с краљем Стефаном Дечанским и, потом, с царем Душаном, усмеравао је изградњу манастира Дечани — задужбине која је постала једно од најлепших дела српске и византијске архитектуре и живописа.
Данилова непролазна вредност почива, међутим, и на књижевном делу: као аутор и приредивач збирке Животи краљева и архиепископа српских оставио је хагиографски и историографски спис који је немерљив извор за разумевање српског Средњег века. Збирка описује владаре и архиепископе од Немање до Данилових савременика, писана у високом реторичком стилу византијско-српске књижевне традиције, прожета богословским тумачењем историје и хвалом светитељима.
Упокојио се 1337. године, оставивши Цркви наследника достојног свог примера. Канонизован је као светитељ, а његов спомен слави се 20. децембра по јулијанском календару.
Тропар (глас 4)
Пастир и књижевник вере православне, архиепископе Данило, Српску Цркву мудро управљаше, житија светих за нараштаје сачуваше. Моли Христа Бога, светитељу српски, да спасе душе наше.
Кондак (глас 6)
Руковођен благодаћу Божјом, Данило свети, монаштво и архијерејство у себи сједини; Животе краљева исписавши, будућим нараштајима светлост вере остави. Моли да се и ми светлошћу Христовом просвети.