Житије
Свети Пророк Авакум живео је у седмом веку пре Христа, у време када је Јудејско царство тонуло у духовну кризу, а на хоризонту историје већ се назирала сенка вавилонске силе која ће згазити Јерусалим и одвести Јеврејски народ у ропство. Потицао је из левитског племена Симеона, а по црквеној предаји био је син жене Сунамитке коју је пророк Јелисије подигао од мртвих. Ова детаљ, био он историјски или типолошки, сугестивно упућује на Авакумов живи однос с благодаћу Божјом која га је пратила од младости.
Авакумова пророчка књига кратка је — свега три поглавља — али изузетно богата теолошким садржајем и поетичном снагом. Она почиње дирљивим дијалогом између пророка и Бога: Авакум се смело жали Господу на неправду која влада на земљи, на насиље јаких над слабима, на ћутање Божје пред безакоњем. Бог му одговара објављујући долазак Вавилонаца као оруђа Свога суда над одметнутим Израилом, али затим пророку разоткрива да ни сама гордост Вавилона неће остати некажњена, јер „праведник ће живети вером својом” — реч која ће апостол Павле преузети као срж јеванђелске поруке.
Врхунац Авакумове књиге јесте треће поглавље — свечана молитва и псаламска визија у којој пророк сагледава Бога који долази с југа, с горе Фарана, обавијен славом и сјајем. Ова теофанија је једна од најузвишенијих песама у целокупној Светом Писму Старога Завета и одувек је заузимала посебно место у православном богослужју. У Јутарњој служби седме песме канона пева се управо из Авакумове молитве; песма седма и осма канона засноване су на Авакумовим речима. Православна црква га стога сматра не само прореачким гласом већ и узорним богомољивцем чија реч и даље одзвања у храму.
Предање Старог Завета и канонске књиге деутероканонских списа сведоче о још једном Авакумовом подвигу: анђео Божји узео је пророка за главу и пренео га у Вавилон, где се пророк Данило налазио у лављој јами, да би му донео храну. Овај призор, сачуван у књизи Бел и Змај (грчки додатак Књизи Данилове), говори о Авакумовој потпуној преданости Богу који га користи као Свог посланика чак и када сама природа мора бити пређена. Црква је овај догађај одувек тумачила типолошки: као најаву ђаконског и свештеничког позива да носе Христа — Хлеб Живота — онима који су у страдању и тами.
Мошти пророка Авакума пронађене су за време цара Теодосија Великог, у месту Килију у Палестини, заједно с моштима пророка Михеја. Преношење моштију прославља се истога дана, 2. децембра, у спомен на обнову и потврду старих пророка који су претходили Христовом доласку. Авакум је у православној иконографији приказиван као старац у дугој хаљини, с ротулом у руци, често с натписом из свог пророштва о Богу који долази у слави.
Тропар (глас 2)
Пророк Твој Господе, Авакум, упомињајући се о Твојој милости, диван видењем неизрецивим помаза откривење, видеви далеко долазак Твој и прогласи Тебе од горе густосењковите: слава сили Твојој Господи.
Кондак (глас 4)
Пророк Божји Авакум, стојећи на стражарници духовној, глас Господњи чу и објави: из југа, с горе густосењковите долазак Христов Богочовека. Ми певамо Њему, једином Богу наш.
О слави
Свети Пророк Авакум није у српском народу раширен као крсна слава, али његово име и пророштво живе у црквеној традицији кроз богослужбене песме канона Јутарње, које су засноване на његовим речима.