Житије
Свети Арсеније био је други архиепископ Српске православне цркве и један од најзначајнијих црквених угодника српског народа. Уписан је у синаксар и канонизован од стране Српске цркве 1292. године, а памти се као достојан наследник и вјеран настављач дела Светог Саве — утемељитеља српске црквене самосталности.
Арсеније је још као млад монах био близак Светом Сави, који га је васпитао у духу испосништва и црквене одговорности. Према предању и историјским изворима, био је Савин лични ученик и блиски сарадник у организовању младе Српске архиепископије. Свети Сава га је, пред полазак на последње ходочашће у Свету земљу, одредио за свога наследника, препознавши у њему човека чврсте вере, богословске мудрости и административних способности.
По Савиној смрти у Трнову (14. јануара 1235. године), Арсеније је ступио на архиепископски трон у Жичи — првој седишњој цркви Српске архиепископије, коју је Свети Сава подигао. Управљао је Црквом пуних тридесет година, од 1233. до 1263. године, у периоду који је био истовремено период раста и независности српске државе и црквене консолидације.
Једно од највећих дела Арсенијевог архијерејског деловања било је пренос моштију Светог Саве из Трнова у Србију. Свети Сава је сахрањен у Трнову (у Бугарској), где је преминуо, и тело му је почивало у тамошњој цркви све док Арсеније, с одобрењем бугарског краља, није успео да исходује пренос светих моштију у српске крајеве. Мошти су свечано донесене у новоподигнуту цркву у Милешеви — задужбини краља Владислава — и положене у посебно приређену раку. Тај пренос, обављен између 1237. и 1239. године, био је од огромног духов ног и политичког значаја: српски народ добио је у срцу свога народа првосвештеника и заштитника, а Милеше ва је од тада постала једно од најсветијих ходочасничких места.
Арсеније је такође наставио Савин посао у законодавном уређивању Цркве, старао се о дисциплини у епископијама и манастирима, и настојао да сачува духовну и црквену целину српског народа у време када су политичке околности — смена владара, спољни притисци — могле да угазе ауторитет црквене институције. Његова мудрост, стрпљење и духовни ауторитет били су снага Цркве у том нестабилном добу.
Упокојио се око 1266. године, а сахрањен је у Пећи — куда је, око 1253, седиште архиепископије пренето из Жиче из безбедносних разлога. Српска црква га је канонизовала 1292. године, а његово име уврстила у месецослов као светог архијепеја и угодника Божијег чија се заштита призива на 28. октобра по јулијанском календару. Црква га слави као апостола мира и чувара светосавског предања.
Тропар (глас 4)
Савину предању веран си остао, Арсеније блажени, и мошти учитеља свога у српску земљу преноси. Цркву си чувао у бурним временима као мудар крманош лађа Христову. Моли Христа Бога да мирује народ твој и да дарује душама нашим велику милост.
Кондак (глас 3)
Наследник Савин, а служабник Христов, устоличио си се на престолу пећком, оче Арсеније, и предањем светитељским народ српски осветлио. Ти си мошти Првога архиепископа српскоме народу даровао; не престај молити за нас пред престолом Свевишњег.