Житије
Света Првомученица и Равноапостолна Текла живела је у првом веку хришћанства и једна је од најславнијих жена у свету Православне цркве. Њена прича, сачувана у старом апокрифном тексту „Дела Павлова и Теклина” (Ацта Паули ет Тхецлае), који се датује у другу половину другог века, а који чува старо усмено предање, јесте прича о слободи вере, храбрости жене и силини Божије заштите над онима који му предано служе.
Текла је била млада девојка из угледне породице у Иконијуму (данас Коња у Турској), верена за угледног младића Тамирида. Према предању, чувши апостола Павла како проповеда у суседном дворишту, заустила се на прозору и три дана и три ноћи слушала говор о девствености, васкрсењу и краљевству Божијем, не могавши да се одмакне. Павлове речи о чистоти тела и душе као услову за учешће у Божијем царству упалиле су у њој пламен вере и одушевљења који више није могао да се угаси.
Раскинула је веридбу, одбила брак и јавно исповедила своју веру у Христа. Овај чин изазвао је гнев и младожење и њене сопствене мајке која је, у слепилу гнева, затражила од властодржаца да Теклу казне. Апостол Павле бива ухапшен и бичеван, а Текла осуђена на спаљивање. Предање казује да су пламенови устукли пред њом чудесним путем — пада киша или долази облак који је заштити — и да је из ватре изашла неозлеђена.
Придруживши се апостолу Павлу у његовим путовањима, Текла је постала његова блиска сарадница и сведокиња Христова, понашајући се попут мушкарца-путника у тадашњем свету, способна да подноси све напоре мисионарског пута. У Антиохији Писидијској други пут је изведена пред суд, бацају је пред дивље звери на арени — лавови, медведе, бикови — али сваки пут чудесна заштита Божија одвраћа животиње од ње. Предање описује и како се сама бацила у бунар са змијама да би себе крстила, јер је Павле до тада није био крстио, изговарајући: „У име Исуса Христа крстим се за последњи дан!”
По ослобађању, Текла је наставила мисионарски рад и упутила се у Селеукију Исауријску (у данашњој Турској), где је живела и проповедале у пећинама околних планина. Говорило се да је ту провела многе деценије у подвигу, исцељавајући болеснике и приводећи људе вери. Предање о њеном сконцу различито се преноси — према неким изворима, непријатељи су је гонили и у беку је била чудесно усисана у стену и тако заштићена и узета Богу.
Црква је Текли придодала наслов Првомученице — јер је по предању прва жена која је страдала за Христа — и Равноапостолне, јер је попут апостола проповедала Јеванђеље. Њен култ био је изузетно жив у раној Цркви: цркве посвећене Текли налазе се од Цариграда до Египта, а Свети Јован Златоусти хвалио је њену веру и храброст. И данас је једна од омиљених светитељки у свим православним, али и римокатоличким и оријенталним хришћанским традицијама. Православна црква њену прославу обнавља сваке године 24. септембра по јулијанском календару.
Тропар (глас 2)
Девицом и мученицом, равноапостолном сведокињом Христовом, венчала те је Црква, Текло првомученицо, јер си пламен погубни угасила вером, а звери дивље молитвом савладала. Моли Христа Бога да спасе душе наше.
Кондак (глас 6)
Оставивши свадбени венац и света раскидавши веригу, првомученицо Текло, апостолским путем пошла си за Павлом и Христа проповедала. Тебе Црква слави као равноапостолну и прву жену која је крв пролила за Христа; не престај се молити за нас, слуге твоје.