Житије
Света Милица Српска родила се око 1335. године у племенитој српској породици Немањића по женској линији, потиче из лозе кнеза Вукана, сина Стефана Немање. Удала се за српског кнеза Лазара Хребељановића, човека побожног и праведног, који је ујединио распарчану српску властелу и вратио Србији унутрашњи мир. Брак Милице и Лазара био је испуњен дубоком љубављу и хришћанским животом; родили су више синова и кћери, од којих су најпознатији Стеван Високи и Вук Лазаревић, као и кћери које су постале жене моћних феудалних господара.
Њезин живот пресекла је Косовска битка 15. (28.) јуна 1389. године. Кнез Лазар је на Косову пољу пао јуначки, заједно с цвветом српског витешког племства, бранећи хришћанску Србију од османских освајача. Милица је тако остала удовица с малодобном децом и земља без владара. У тој пресудној опасности за српски народ, кнегиња Милица је показала изузетну чврстоћу и мудрост: преузела је регентство, управљајући Србијом док није одрастао син Стеван. Мирним путевима тражила је споразум с Портом којим ће српска феудална аутономија бити сачувана, жртвујући при том много — али чувајући народ од потпуног уништења.
После стабилизације прилике, Милица се потпуно посветила монашком животу. Примила је монашки постриг под именом Јевгенија, а потом и велику схиму под именом Евфросинија. Свим срцем се предала молитви, аскетском животу и црквеном градитељству. Њен најзначајнији ктиторски подвиг јесте подизање манастира Љубостиња у Шумадији, који је постала центар српске женске монаштине. Тамо је Милица провела последње године земаљског живота, окружена монахињама којима је била и мајка и узор.
Као ктиторица, Милица је обновила и опремила више цркава и манастира оштећених у ратовима. Писала је писма српским властелима и османским званичницима, посредујући у сукобима и помажући заробљенима. О њеном хуманизму и милостињи причало се на читавом Балкану — сваки сиромах и сваки избегла породица могли су рачунати на њену помоћ. Монахиња Јевгенија упокојила се 11. (24.) новембра 1405. године у манастиру Љубостиња. По њеној канононизацији, Црква јој је утврдила дан славља 19. јула — дан близак успомени на Косово и праведног мужа Лазара, чији се помен такође на томе слави.
Света Милица је узор хришћанске жене и мајке која, и суочена с најдубљим земаљским болом — губитком мужа и опасности за децу и народ — не губи веру ни доброту, него претвара патњу у снагу за добротворност и молитву.
Тропар (глас 5)
Преподобна мајко Милице, кнегињо срцем и монахињом душом, ти која си Косовску тугу у молитву преточила и манастир Љубостињу Христу даровала: моли Бога да Српску земљу од напасти чува и душама верних мир подари.
Кондак (глас 4)
Удовицо блажена и монахињо чиста, Милице Српска, која си у тешким временима народ и Цркву мудро чувала: не престај се молити Христу Богу за народ твој и све који се к теби с поверењем обраћају.