Житије
Света Јелена Српска, краљица, монакиња и благотворка, једна је од најсвјетлијих личности Немањићке епохе и српске духовности уопште. Родила се средином XIII вијека, вјероватно у Ањувинској кући Француске (према неким изворима била је Францускиња, према другима Албанка или Гркиња), и удала се за српског краља Уроша И, поставши тако српска краљица. Из овога брака родила су се два сина који су обојица засјели на српски престо и обојица канонизовани као свеци: Драгутин и Милутин, а Милутин је био отац светог Стефана Дечанског.
Јелена је била жена изузетне памети, образованости и дубоке побожности. Владала је Зетом и приморским областима у име супруга, а потом и у име синова, са ријетким државничким умијећем. Њена управа била је позната по праведности и хуманости: оснивала је болнице и убожишта за сиромахе, откупљивала заробљенике из ропства, бринула о удовицама и сиротој дјеци. Њено милосрђе било је конкретно и свакодневно, а не само формално и церемонијално.
Јелена је посебну пажњу поклањала образовању жена. Основала је школе за дјевојчице у приморским градовима, што је била појава без преседана у тадашњој српској средини. Вјеровала је да жена треба да буде образована и способна да води домаћинство и одгаја дјецу у вјери и мудрости. Ова брига за женску еманципацију, колико год скромно звучала у данашњим терминима, била је револуционарна у контексту XIII и XIV вијека.
Њен однос према Цркви био је дубок и практичан. Подигла је или обновила више цркава и манастира, од којих су најважнији манастир Градац у Ибарском Рашку — ремек-дјело готичко-византијског градитељства — и црква у Брњацима. Посебно је подупирала женско монаштво: бринула се о монахињама, оснивала женске самостане и лично комуницирала са духовницима свога времена.
Након што је остала удовица (краљ Урош И преминуо је 1277. године), Јелена је задржала активну улогу у државним пословима. Подупирала је помирење између синова Драгутина и Милутина који су се сукобили око пријестоља, увијек се трудећи да мајчинском мудрошћу ублажи породичне и државне подјеле. Крајем живота примила је монашки постриг под именом Јелисавета.
Света Јелена је преминула 8. фебруара 1314. године (по неким изворима) и сахрањена у манастиру Градац. Њен савременик, архиепископ Данило ИИ, оставио је опширно житије о њеном животу, у коме је описује као жену савршене крепости, материнског срца и апостолског жара за добро ближњих. Српска православна црква прославља је 30. октобра по јулијанском календару, а њен лик краси фреске и иконе манастира Градца и Милешеве.
Света Јелена Српска посебан је узор за жене и мајке у православној традицији: она није била монахиња од младости, нити је њено светитељство плод аскетске осамљене пустиње. Била је жена сријед свакодневног живота — супруга, мајка, владарка, удовица — и у свакој од тих улога живјела је Христово Еванђеље до краја и без компромиса.
Тропар (глас 5)
Радуј се, преблажена Јелено, украшена крепостима, мајко светих царева, која си ближе сиромашних и убогих била него ближе Богу; у Градцу почиваш, а свим исцјељења дарујеш, моли Христа Бога, да спасе душе наше.
Кондак (глас 6)
Добру научила си сјеме доброте сијати, блажена Јелено, у Градцу почивајући тијело твоје свето, миро и исцјељења свима дарујући, небеском Заручнику се молећи, избави од напасти вјерне који те славе.
О слави
Света Јелена Српска није уобичајена крсна слава српских породица, али њено штовање има посебну живост код женских монашких заједница и у породицама које носе традицију добротворног рада. Манастир Градац, њена задужбина, 30. октобра слави њен спомен свечаном литургијом.
Света Јелена је посебно блиска мајкама и супругама које у њој виде узор жене која успијева помирити породичне дужности са духовним животом, а њено име носи се с посебном побожношћу у српским породицама које имају живо сјећање на ову светицу. Као мајка светих владара Драгутина и Милутина, и као бака светог Стефана Дечанског, света Јелена стоји у самом срцу светородне Немањићке лозе — породице која је дала Српској цркви више светаца него икоја друга династија у православној историји.