Житије
Света Евдокија живела је у другом веку, у време цара Трајана, у граду Хелиопољу у Финикијиној Сирији (област данашњег Либана). Њен живот је једно од најупечатљивијих сведочанстава о снази Божје милости и о томе како Дух Свети може у кратком времену преобразити човека потпуно. Евдокија је била Самарићанка пореклом — дакле, из народа који је био у сложеним религијским и етничким односима са Јеврејима — и у младости је живела далеко од Бога, прошавши кроз тешка лутања.
Евдокија је била жена изврсне лепоте, али је ту лепоту користила на начин који није био угодан Богу. Према предању, живела је раскалашним животом и постала је позната и богата кроз пороке. Ипак, човекова слобода и Божја милост су неисцрпне — и за Евдокију је куцнуо час обраћења. Један монах именом Герман случајно је преноћио близу њеног дома. Пошто није могао да спава, по навици је наглас читао Свето писмо — Јеванђеље и списе о васкрсењу мртвих и о Последњем суду. Евдокија је кроз зид чула Германове речи и оне су јој продрле у срце. Целу ноћ провела је у размишљању и сузама.
Ујутру је потражила монаха и замолила га да јој протумаћи све што је чула. Герман је стрпљиво одговорио на свако питање. Евдокија се дубоко потресла и унутрашњи преврат који је доживела био је толико снажан да је одлучила да одмах промени живот. Поклонила је све своје имање Цркви и сиромасима, а потом отишла у оближњи женски манастир, где је примила монашки постриг. Њен покајнички жар и жарка молитва брзо су је уздигле до високог духовног живота. Манастирске сестре, а потом и околни народ, поштовале су је као светицу већ за њеног живота — са њом су се дешавала чудесна исцељења.
Њена светост није остала незапажена. Наместник провинције Диоген, паганин, покушао је да је натера да се одрекне хришћанства. Када му је Евдокија одбила поклонство и одбацила идоле, био је привремено ослепљењем ударила Божја сила, али је Евдокија молила за њега и он је оздравио, а потом се и обратио. Ипак, њено мучеништво није избегнуто. У време цара Трајана, нови прогонитељи дошли су у манастир. Евдокија је одведена, испитивана и на крају одсечена мачем, предавши душу Христу 1. марта, око 107. године. Стара је, по предању, била стотину и петнаест година, од којих је последње деценије провела у молитви и покајању.
У српском народном предању, 1. март — Мартиње или Мартовско — везан је за пролећне обреде и крај зиме, а празник свете Евдокије увек отвара месец који носи у себи дух обнове. У црквеном смислу, овај дан некад пада у време Великог поста или непосредно уочи њега, чинећи светлу Евдокијину покајничку причу посебно подстицајном за вернике који су на посту. Њена икона приказује је у монашкм ризи, са крстом у руци — симбол жене која се од таме уздигла до славе.
Тропар (глас 3)
Агницом благочастивом заклањем се, од грешног живота у покајање прешавши, преподобна Евдокијо. Крстом се оборужа, разгоревши паганску лаж, и мученички венац пријавивши, Христа си угодила. Моли га се да спасе душе наше.
Кондак (глас 3)
Покајањем си се освешћанила, света Евдокијо, и од мрака греха у светлост Христову си ступила; монашким животом и молитвом угодивши Богу, мученички си окончала, лику мученика се пријавивши. Не престај се молити за нас.