Житије
Света Мајка Ангелина, деспотиса српска, једна је од најпоштованијих светих жена у српском православљу. Њен лик је лик мајке, изгнанице, добротворке и монахиње — жене која је у прогонству остала стубом српског духа и православне вере. Родила се средином 15. века у албанској породици племенитога порекла, а удала се за Стефана Бранковића, сина деспота Ђурађа Бранковића. Стефан је био слеп од рођења (или је ослепео у раном детињству), па је у народу познат као Стефан Слепи, но његова слепота тела била је праћена духовном јаснином и светошћу којом је задивљавао савременике.
После пада Деспотовине Србије 1459. године и турског освајања српских земаља, Ангелина је с мужем Стефаном и децом — синовима Јованом и Максимом, и ћерком Маријом — лутала у тражењу уточишта и заштитника. Прошли су кроз Албанију, Италију и Угарску, увек носећи са собом мошти српских светитеља и рукописе, брижљиво чувајући баштину српске културе и Цркве у време када је српска земља била под туђинском власти. У тој муци бегунца и прогнаника, Ангелина никад није изгубила веру ни наду, него је својом тихоћом и чврстином била утешитељка целој породици и пратиоцу.
Када је угарски краљ Матија Корвин преузео заштиту над српским деспотима, породица Бранковић добила је посед у Срему. Ту је деспотовица Ангелина одиграла своју можда најважнију улогу — као градитељиса и ктиторка српске Цркве. На Фрушкој Гори, на месту које је препознала као духовно, подигла је манастир Крушедол, који је од тада био свети дом породице Бранковић и једно од најзначајнијих српских манастирских средишта. У Крушедолу су положене мошти њенога мужа Стефана Деспота, а потом и мошти њених синова Јована и Максима, који су обојица проглашени светима — тако је Крушедол постао манастир светих Бранковића, својеврсна породична гробница и светиња.
Ангелина је била не само ктиторка него и активна црквена личност. Водила је преписку с руским кнезовима и тражила помоћ за обнову српске Цркве и културе. Била је позната по изузетној доброти према сиромашнима и болеснима, по милостивости и гостопримству, које је исказивала чак и када сама није имала у изобиљу. У народу су је звали „Мајка Ангелина”, што говори о близини и топлини којом су је Срби доживљавали — не као хладну владарку, него као мајку свега народа.
У позним годинама примила је монашки постриг, и као монахиња упокојила се у миру око 1520. године. Сахрањена је у манастиру Крушедолу, где њене мошти и данас почивају. Црква је канонизовала Ангелину заједно са читавом светом породицом Бранковић, а народ јој се обраћа с поштовањем, нарочито жене које траже помоћ у искушењима мајчинства, у бризи за децу и у временима кућних невоља.
Света Ангелина је и симбол српске жене која у прогонству не губи достојанство ни веру — која гради храмове када нема куће, која чува мошти светих када нема отаџбине, која васпитава свеце када не може да васпитава народ у слободи. Зато Српска Црква с љубављу и поносом слави њену успомену 30. јула по јулијанском календару.
Тропар (глас 5)
Деспото српска и мајко светих, изгнанице блага срца, која си Цркву Христову ктиторски украшавала и мошти светих ревносно чувала, Ангелино света — моли Христа Бога, који те прослави, да дарује Цркви српској устрајност у вери, а душама нашим вечно спасење.
Кондак (глас 4)
Света породице Бранковића славна мати, која си у прогонству и тузи никад не осталас без наде, Ангелино деспото — збрана си нас молитвом твојом и везујеш нас за Христа љубављу којом си век свој провела. Не престај молити за српски народ који те зазива.