Историјат

Введење у Храм Пресвете Богородице (грч. Еисодос тис Тхеотокоу еис тон Наон) слави тренутак кад су Јоаким и Ана, у остварењу свог завета, привели тро-годишњу Марију у јерусалимски Храм. По предању (Протојеванђеље Јаковљево, ИИ век), мала Марија сама пење петнаест степеница Храма, а првосвештеник Захарија уводи је у Свету Светих — место куда смеју да улазе само свештеници — и она ту живи и одраста до четрнаесте године. Анђео јој доносио храну. Тако Храм, Дом Бога Старог Завета, прима у себе ону која ће постати Нови Храм — утробу Богочовека.

Пазник постоји у хришћанству од ВИИИ века; Свети Тарасије Цариградски и Свети Герман Цариградски описују га у беседама. Теолошки, Введење подвлачи богородично предодређење: Марија је „припремљена” за своју мисију кроз живот у посвећеном простору Храма.

Литургијско славље

На Введење служи се свечана Литургија са посебним тропаром: „Днес благоволенија Божија предображеније…” Пазник пада у доба Божићног (Филипо) поста, па је по типику разрешен пост на рибу, уље и вино ако пада у уторак, четвртак, суботу или недељу. Ако пада у понедељак, среду или петак, разрешавају се уље и вино.

У монастирима је Введење нарочито слављено јер Богородица у Храму живи монашким начином живота — у молитви, посту и ткању свилене нити за храмску завесу. Тако је она прва монахиња у предању.

Традиција у Србији

У Србији Введење пада у доба Филиповог (Божићног) поста, па је верницима важан пазник у оквиру постовног раздобља. Обичај је одласка у цркву и молитве Богородици за заштиту породице у наступајућем зимском добу.

Народни назив „Митровска Госпа” (по блискости са Митровданом) понекад се чује у старијим крајевима. Жене нарочито поштују Введење јер Богородица, кроз свој живот у Храму, постаје „узор женске врлине” у православном предању. Свеће се пале пред иконом Богородице и моле се здравља за децу и укућане.