Историјат
Крстовздвижење (грч. Hypsōсис тоу Тимиоу Стауроу — „Узвишење Часног Крста”) слави два историјска догађаја: проналазак Крста Христовог (326. год.) и враћање Крста из персијског ропства (629. год.). Царица Јелена, мати цара Константина Великог, отишла је у Јерусалим и уз помоћ епископа Макарија пронашла Часни Крст на Голготи. Патријарх га је подигао („воздвигао”) народу на сва четири страна света, а народ је клицао: „Господи помилуј!” Овај обред „воздвизања” крста дао је назив пазнику.
Године 614. персијски цар Хозроје однео је Крст у Ктесифон. Цар Хераклије 629. год. вратио га је победом и свечано унео у Јерусалим — и овај повратак слависе на исти датум. Пазник је у свести хришћана постао знак тријумфа Крста, а тиме и тријумфа Распетог и Васкрслог Христа.
Литургијско славље
На Крстовздвижење свештеник у почетку Литургије износи украшени Крст на средину храма; верници прилазе и клањају му се уз пење „Пред Крстом Твојим клањамо ти се, Владико.” Овај обред подсећа на историјско воздвизање Крста у Јерусалиму.
По типику, Крстовздвижење је дан строгог поста — посте се сви верници, без обзира на дан у недељи. Ово је изузетак међу великим пазницима: уместо разрешења поста, Крстовздвижење носи пост у знак поштовања Христових страдања на Крсту.
Традиција у Србији
У Србији је Крстовздвижење важан верски и народни дан. Народно предање повезује га са ,,затварањем земље” — змије, инсекти и друге животиње ,,улазе под земљу” тога дана, па је опасност од уједа минима до пролећа. Постоји обичај окађивања пчелиника ради заштите пчела пред зиму.
Пост је строг и дуго поштован у традиционалним домовима. Спрема се посна трпеза — пасуљ, ораси, хлеб и вода. У неким крајевима верници ходочасте у цркве посвећене Крсту Господнем. Крстовздвижење означава прелаз у јесенски период — „лето је прошло, зима се ближи.”