Историјат

Благовести (грч. Еуаггелисмос — „Радосна вест”) прослављају тренутак кад је арханђел Гаврило јавио Пресветој Богородици да ће зачети и родити Сина Божијег. Богородица је одговорила речима покорности: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој” — и у том тренутку Логос, Реч Божија, узео је тело у утроби Марије. Јеванђеље по Луки (1:26–38) опширно описује овај сусрет, назван „Тајном Оваплоћења.”

Зачеће Христово слави се тачно девет месеци пре Рођења Христовог (25. децемвра), па је датум празника 25. март по јулијанском календару. Празник постоји у хришћанству бар од ВИ века; цар Јустинијан И утврдио га је као опште-хришћански. У православном поретку Благовести спадају у ред господских и богородичних празника истовремено — јер прослављају и Христа и Богородицу.

Литургијско славље

Благовести носе назив „почетка нашег спасења” — јер је Оваплоћење услов Искупљења. На Литургији се пева посебна тропарна песма: „Днес је спасенија нашего главизна…” На дан Благовести разрешава се пост на рибу и вино, чак и када пада у среду или петак у току Великог поста — то је изузетак у постовном поретку, означавајући значај празника.

Ако Благовести падну у Велику суботу, одлаже се слављење или се прилагођава поредак по типику. Архијерејска литургија у катедралним храмовима служи се свечано, а свети цвет и маслинове гранчице деле се верницима.

Традиција у Србији

У народу се Благовести доживљавају као почетак пролећа. Постоји обичај да се на Благовести по први пут у години чује кукавица — ко је чује наћу, предсказује му се срећна и дуга година. У неким крајевима домаћице месе посебан крух, а деца праве венце од шумских цветова.

У Србији је наведен обичај да домаћин на Благовести изиђе у поље и погледа у коју страну лети прва ластавица или чује прве птице певачице, верујући да то предвиђа какво ће бити лето. Пошто је пост разрешен на рибу, у многим домовима спрема се рибља чорба или пржена риба — радосна трпеза у данима поста.